Старо перје пред ЕУ

Питање које је поставио велики мислилац Владимир Иљич гласи: ,,Что делат?”

Лењин је напао доктрину ,,економизма”, руску варијанту британског синдикализма и направио отклон од стандардне марксистичке догме онога доба.

Данас, на почетку 21. века и 99 година после прве светске „клаонице”, питамо се поново лењиновски: Шта да се ради?

Након што смо претурили две Југославије и као пубертетлије искусили државотворности на западном Балкану, од Триглава до Ђевђелије смо на истом; да не кажемо крлежијански, у дреку. Од Словеније до Македоније, све „гори”.

Европа се пробудила и већ је у зрелом добу педесетогодишњакиње која зна шта има иза себе и шта је чека у новом времену. Наравно, друштво је шарено јер на зачељу су Бугарска и Румунија, док југ, Грчка, Португалија, Шпанија, има озбиљних економских проблема.

Хамлетовско питање је: Које је везивно ткиво на овим трусним просторима?

Једни би рекли: заједничка политика. Одговор је: и да и не.

Не, у смислу оних квазиидеолошких разлика које су стремиле у национализам и предрасуде о „већим од већих”. Најмногобројнији народи словенског порекла са заједничким кореном су се заносили да су сви из окружења бољи од оних на које су упућени. Не само економски него и демографски су измешани тако да је тешко разазнати где је почетак а где крај једне „државе”. Наравно, за јасније границе побринули су се мештри хуманог пресељења народа под опсесијом стварања „чистих националних средина”.

Уместо да следимо пут Европе и САД и постанемо мултикултурни, насели смо на „мамац” националних квазиодрживих економија које су постале само добра храна преовлађујућем концепту неолиберализма.

Смисао познавања историје је у распознавању пута који смо прошли и циљева које би требало да следимо. Тренутна ситуација је као када се гуске нађу у магли. Сви гракћу да је Европска унија једини излаз не желећи да са себе збаце старо перје и све заблуде претходних система.

Простор држава Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине чини заокружену целину са економском структуром од природних ресурса до демографских потенцијала који се може покренути заједничким пројектима. Најсензибилнија веза на том простору је Босна и Херцеговина, подручје на којем живе „и Срби, и Хрвати, и Бошњаци и остали” чије су везе са окружењем чврсте као бетон.

Прича да су привредници тај део који може повезати овај просторје слична причи да су проблеми ових друштава економске нарави а не политичке.

Обрнуто, проблеми су политичке нарави.

Овим државама су потребни политичари државници који ће смело учинити оно што представља излаз за све.

Излаз из економских проблема мора бити на сензибилној линији политике која подразумева висок степен међусобног уважавања и поверења.

Велики пројекти типа комуникација које ће повезивати на пример Сарајево са Новим Пазаром, без предрасуда да се ради о „зеленој трансверзали”, или везивање Бањалуке преко Бијељине са Београдом, без „страха” од повезивања „српских” територија; затим изградња хидроенергетских капацитета на Дрини, и са леве и са десне стране, као Ђердапа; термоенергетских и туристичких капацитета, од запада према истоку и обрнуто.

Велики пројекти и средства која нам се нуде из банака и фондова међународних развојних институција покретач су економског развоја овог простора.

Стабилност је предуслов за директне стране инвестиције које би саме по себи препознале шансу. Фискална и монетарна одрживост са стопом раста БДП-а од 8 до 12одсто релативизовала би јавни дуг и померила границе монетарне и фискалне конвергенције са Европском унијом. Стога би тренутно далеки хоризонт интеграција била садашњост са формализацијом брака са ЕУ, као у случају доктора Луиђија и његове Бепине у серији „Наше мало мисто”.

Редовни професор, Универзитет у Тузли