Нова година после Божића

Влада Србије је недавно препоручила да српска Нова година, 14. јануар, буде нерадни дан. Свакако згодно за запослене, али оваква могућност за послодавце има много дубље значење.

На предлог тадашњег шефа државе Дмитрија Медведева, у Русији је 2010. укинуто такозвано зимско рачунање времена, а остављено само летње. Никаквих озбиљнијих разлога за ово није било, краве нису почеле да дају више млека. Али зато већ другу зиму заредом у централној Русији не свиће пре 11 сати. Како је на ту тему приметио садашњи председник Владимир Путин: „Идеш на посао – мрак, враћаш се с посла – поново мрак”. Е, да, и време у односу на остатак света померено је за један сат. Другим речима, у зиму је време између Москве и Београда у раскораку незамислива три сата.

С обзиром на то искуство, а и свесни жеља руске владе да живи према свом рачунању времена, у сваком смислу те речи, предлажемо вам, драги читаоче, да размислимо заједно о следећој могућности.

Кажете, хајде да 14. јануар буде додатни слободан дан. У реду. Али ја предлажем да идемо корак даље и размотримо могућност поновног успостављања сопственог рачунања времена, по православном јулијанском календару.

Масован постреволуционарни прелазак православних народа на грегоријански, западни календар, десио се пре мање од 100 година. Али за разлику од Србије, која је на католички грегоријански календар прешла усвајањем закона у вези са оснивањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у јануару 1919, у Русији је увођење новог времена (у јануару 1918), уредбом Лењина, имало, између осталог, један специфичан циљ – да у ери милитантног атеизма, руском осионошћу, одвоји људе од цркве, од поста, како би Нову годину прославили пре православног Божића. У основи, циљ је – безбожнички.

Данас, 100 година касније, последице тога преточиле су се у бесмислене и беспоштедне новогодишње празнике, од 1. до 10. јануара, а у којима се Божић нашао загубљен негде у средини. Није чудо што је главни лекар Русије, оштроумни Генадиј Онишченко недавно те дане духовито назвао „декадом терора” предлажући суграђанима да се за Нову годину одрекну алкохола. Свесно или не, господин Онишченко постао је један од ретких руских званичника који се истински залаже за стварање услова за повратак божићног поста, прихваћеног у целом православном свету.

Истина, у Србији се толико не пије. Али, ипак, ако и не мислите да је сама чињеница што се Нова година слави пред Божић – светогрђе, сигурно јесте увреда за нашу традицију. Наравно, живимо у секуларном свету, где свако бира којем ће се богу молити. Али када говоримо о европејству, у правом смислу те речи, морамо да схватимо да је у његовој основи одувек било поштовање традиције и обреда. Хришћанске традиције и ритуала, који су постали основа породице и породичне повезаности. То, свакако, тражи разјашњење, гледајући из угла разумљиве забринутости поводом ове две недеље „одступања” од Европе.

Дакле, у случају (теоријског) повратка православног света јулијанском календару (посебно Русије) била би обновљена изгубљена традиција – долазак Месије пре, а не после Нове године, породичну, што значи благородну вечеру на Божић, без масовних пијанки. Па и Нова година би у оваквом случају постала одмор са пријатним доживљајем Бога у души и вере у срцу. А то што ћемо бити две недеље у раскораку са Европом, па шта. И Кина и Израел живе према својим календарима – и не пате због тога.

Такво истинско европејство, гледано из угла поштовања канона, било би обновљено – посебно у Русији, мада, на крају крајева, Русија по канону и јесте европска држава, зар не?

Политиколог, Москва