Мерење науке

Потреба да се у исте калупе убаце најразличитији видови научног стварања основни је недостатак свих досадашњих покушаја објективне квантификације у домену науке.

Национална хуманистика и хуманистика уопште нису ни луксуз ни узалудни трошак. То што у стране часописе са SCI листе не улазе они у којима се изучава српска књижевност, или савремена српска историја, или нешто треће, не значи да су то безвредне и другоразредне научне дисциплине, већ просто да по логици матичности то морају претежно изучавати они научници (Срби и несрби) који припадају српској или бар јужнословенској култури.

A управо та матичност годинама се урушава и потискује. Уместо да се систематски помаже и подстиче развој националне мреже часописа, она се стално мења. Часописи стичу и губе научни статус из године у годину, на свака три-четири броја, а тиме и могућност да планирају било какву дугорочнију стратегију развоја. При том бивају обезвређени часописи који то нипошто не заслужују. На листи се, рецимо, или не налази, или остаје у најнижој категорији угледни и утицајни „Летопис Матице српске”, најстарији књижевни часопис у Срба и један од најстаријих у Европи. Исто, рецимо, важи и за „Детињство”, једини часопис посвећен изучавању књижевности за децу, дакле једини матичан за десетине истраживача који образују будуће учитеље и васпитаче. Мерила која високо вредновани часописи из домена хуманистике морају задовољити требало би да буду веома строга, али не могу бити једнообразна за све и идентична онима која испуњавају часописи из домена природних наука, морају се отварати према специфичности појединих дисциплина и домену уметности.

Министарство просвете и науке и Национални савет и најшира научна јавност морали би коначно утврдити и прихватити разлику између националне усмерености одређеног остварења и његовог стварног националног или међународног значаја. Овако долазимо у апсурдну ситуацију да се рецимо Српски биографски речник Матице српске, дело несумњиво водећег међународног значаја третира и вреднује као лексикографска публикација националног значаја, па тиме, изгледа, нужно мање вредна. Ово иде на штету националне науке и културе, иако желимо да верујемо да то никоме није била намера. Ипак, је ли могуће да изучавање националне хуманистике у Србији нема научни кредибилитет док то не потврди неки страни часопис, објавивши рад из ове области? У коначном исходу, ментор на нашим докторским студијама (рецимо, из народне књижевности или савремене српске историје) може да буде и научник који не зна или једва зна српски, али има три рада на ,,Journal Citation Reports (JCR) листи, односно у часописима који имају „impact factor” (цитат из званичног тумачења Министарства просвете и науке), а не може онај ко је објављивао књиге на српском језику и радове у српским часописима, без обзира на број и значај објављених текстова и монографија.

„Објективно вредновање”, тржишна логика, високи захтеви постају маске иза којих се скрива систематско омаловажавање и дискриминација једног броја друштвених наука, потом хуманистике, а посебно национално оријентисаних хуманистичких дисциплина. Њихов центар не може бити нико други него Република Србија, а оквире за њихов развој требало би да дају надлежна министарства, Национални савет за високо образовање, универзитети, матични факултети, институти... Ипак годинама се систематски урушавају елементарни услови за развој и напредак националних дисциплина, често с врло сумњивом тобоже проевропском или тобоже тржишном аргументацијом.

Истраживачи националних хуманистичких дисциплина нису растрошни провинцијални забушанти који не смеју да уђу у озбиљну „светску” и „европску” утакмицу, па зато не објављују у озбиљним часописима, не сарађују с привредом, не доприносе, па их треба истерати из њихове удобне паланачке заветрине на ветрометину високе науке. Неговање српског језика, књижевности, историје, србистике (па и јужнославистике и славистике), пре свега и више од свега јесте наш интерес, требало би да највреднија научна постигнућа из ове области нужно настају код нас, а не у иностранству. И требало би да сви који могу помогну да се и у оскудици и немаштини створе што бољи услови за то.

Редовни професор за научну област Српска и јужнословенске књижевности са теоријом књижевности (предмет: народна књижевност), Филозофски факултет у Новом Саду