Где су границе слободе мишљења

Моје реаговање на текстове у којима се на најгрубљи и најприземнији начин напада Добрица Ћосић, само зато што је изнео своје виђење стања у нашој земљи, имало је за циљ да постави једноставно питање: Да ли и овај наш знаменити писац има право на слободу говора а да при томе не буде изложен најгрубљој идеолошкој и политичкој харанги. О томе се овде ради. Проблем је у томе што Миљенко Дерета под изговором да је настојао да прикаже обе стране у овом дијалогу (у ком Добрица Ћосић није ни учествовао) у ствари жели себе да представи као идеолошког заступника нове, младе и освешћене Србије. При том он се и даље не осврће на најгрубље и највулгарније дисквалификаторске нападе којима је већ дуго времена изложен Добрица Ћосић. Иако каже да се већ неколико годинa бори (очигледно безуспешно) против језика којима се служе неки од „другосрбијанаца” (Биљана Србљановић је још била „најумеренија” у свом нападу на Добрицу Ћосића). Међутим, Миљенко Дерета је у овом свом одговору само до краја разоткрио своју идеолошку и политичку позицију као промотoр самосвесног и самосталног дела младе генерације који не тражи директиве од Добрице Ћосића обогативши тако тржиште нових идеја. Али се зато Миљенко Дерета држи својих већ толико пута изнетих идеолошких ставова о одговорности за разбијање Југославије и крвави грађански рат. Он зато не пропушта да и овога пута покрене питање правог помирења до кога не може доћи док се питање одговорности Србије за догађаје у деведесетим годинама не сагледа у свој својој сложености. А та сложеност сагледавања се састоји у његовој резолутној тврдњи да по његовом мишљењу та одговорност укључује и Добрицу Ћосића не само као председника СРЈ већ пре свега као човека који је својим књигама и текстовима директно утицао на ратну политику која се водила, а сада писмима жели да утиче на вођење будуће политике. У овој својеврсној оптужници нема само квалификација о учешћу Добрице Ћосића у удруженом злочиначком подухвату. Недостаје још само оптужба за колективну кривицу српског народа који је читао књиге и текстове Добрице Ћосића и усвојио национализам као своје природно стање из кога још не може да изађе, без обзира на то што тако ремети толико неопходно успостављање добросуседских односа. Миљенко Дерета који се тако срчано залаже за афирмацију нових идеја и слободу мишљења само понавља толико пута изречене нападе на Добрицу Ћосића као писца чије су књиге и текстови инспирисали и утицали на вођење ратне политике дeведесетих. Како се овакве оптужбе могу сврстати у корпус грађанских и либералних идеја које „брани” Миљенко Дерета? Оне су прикладниje за некога ко се пријављује за добровољног сведока у Хашком суду него за онога ко се толико брине и залаже да се чује глас освешћеног дела младе генерације. Не ради се овде о одбрани лика и дела било ког „националног” великана и упознавању јавности са идејама самоосвешћених студената које сада заступа Миљенко Дерета већ о даљој идеолошкој и личној дисквалификацији Добрице Ћосића, јер су сада на ред дошле његове књиге и текстови којима је он директно утицао на ратну политику која се водила деведесетих година. У „Златном добу дијалога” Борислав Пекић је рекао: „Ја сам данас потпуно свестан тога да човек мења и себе и своје мишљење, да мудар човек мора да буде толерантан према свим мишљењима, у сваком случају да их третира са пажњом и поштовањем, иако се разликују од његових идеја и мишљења, јер никада није искључено да то једног дана неће постати и његове идеје и мишљења”.

Публициста