Прослава обећања

Највише су Србију одвојиле од света санкције УН уведене средином 1992. године. Нажалост, тада није било довољно разумевања последица тог изопштавања. Најочитије су оне економске, иако су многи узвикивали да смо ,,јачи што нам је теже”. Истина је потискивана. Сад смо доспели дотле да је Вук Јеремић председник заседања Генералне скупштине УН, али ми још немамо индустрију каква беше пре санкција. Нисмо се још учланили у Светску трговинску организацију. А сваки облик односа са светом узајамно је повезан. Политички, економски, културни, комуникациони, однос приватних лица и институција...

У нашем сталном напору за враћање у свет, највише се и даље прича о економској сарадњи, што је последица проблема у економији: презадужености, незапослености и пада животног стандарда. Али се од власти увеличавају могући, а надасве стварни домети, да се, у нашем интересу, што више укључимо у тај све глобалнији свет. Шири се и веровање да су политичари моћнији од привредника. Елита власти нам обећава улагања појединих иностраних фирми, већу спољну трговину, више радних места и бољи живот, те одмах прослављају сваку најаву, што јавност брзо заборави.

Несумњиво су политичке одлуке значајне и за друге видове сарадње, нарочито у непосредном окружењу. Политичко отопљавање може допринети да више грађана у Хрватској, БиХ, Црној Гори, Македонији и Словенији купује брендове оних производа из Србије који су већ на рафовима у трговинама тихземљама. Нама је већи извоз лек и за друге наше бољке. Али свакој фабрици је важно да јој држава отклања препреке, подстиче и појефтињује извоз, што инфлација и дрмање курса не раде. По истој цени, најповољније је продати у земљама у окружењу. Ту су мањи трошкови продаје, а може се искористити и понешто из меморије потенцијалног купца. Али док наш производ не буде пред купцем, узалудне су приче. Трговина је све сложенија, а време је злато.

Превише расправљамо о географским приоритетима у трговини. Нашим произвођачима нису подједнако потребна већа тржишта, њима су потребна тржишта на којима могу исплативо продавати и куповати. Немамо домаће штедње, па нам треба и страно улагање и умеће. Неозбиљно је говорити о замени тржишта Европске уније оним у Русији, Кини, односно земљама у развоју. БиХ и Црна Гора су нам, међутим, посебно важни трговински партнери. Наша трговина с Немачком, Италијом и ЕУ не може се заменити с било којим другим тржиштем.

Неке највеће економске трансакције Србије су тешко мерљиве, јер су помешале политику и пословање. Kрупне иностране кредитеза покриће дефицита буџета морају да узимају само земље с великим економским тешкоћама, у које и ми спадамо. А тада је сувишна прича о каматнимстопама и демагогија да је то успех. Како се држава све више меша у појединачне послове, она све више поскупљује и узима од оних који су још успешни, што и њих гуши. Пропали су системи у којима је државна администрација покушавала да замени инвентивност и приватне иницијативе грађана. Политичари су дужни да поправљају све облике односа државеса светом, како би се развијала свака сарадња. А грађани, привреда и све друге институције ће онда лакше уткати нове нити у што чвршће односе са другима, без чега није могућ укупан одрживи развој. Кад смо спали на дно Европе, морали бисмо већ то разумети.

Консултант за страна улагања