Мана бескрајних дебата

Прљаве навике из ранијих политичких епоха преносе се као заразна болест. То је нека врста политичког грипа. Иако у режиму који влада у двадесет првом веку примарни каријес није конференцијашење, јер нису сви људи обавезни да састанче до изнуравања, конференцијашких трикова још има.

На разним саветодавним одборима не влада атмосфера добре воље. Читамо да ни састанак о споразумној примопредаји власти не може да прође без физичке аргументације.

Но такво прибегавање сили препознаје се лако. Има далеко подмуклијих примена силе која се изводи психичким триковима. И кад се то примени, људи се чуде, не знају шта их је снашло!

Давно сам то психичко силовање конференцијаша у здрав мозак свим нервима пропатио, и после четврт века му разоткрио тајну. Ево тог открића које и данас, непримећено, као гуја из потаје слуђује учеснике многих седница и дискусија: Посреди је појава бесконачног састанчења.

„Дискутује” се до једанаест ноћу, па и после поноћи. Људи остају без свог личног, приватног живота. Ускрати им се породична душа, сутра на посао стижу неиспавани, измождени... У време агитпропа и монополског (једнопартијског) друштва просвећени „руководиоци” (тако су називани владари) обичавали су да нападају ту ружну, штеточинску појаву. Конференцијашење је нерационално, омета доношење одлука! Али сви смо осећали да руководиоци као да воле конференцијашење, јер ипак они су га донели у јавни живот. Кад су се они појавили отпочеле су те бесконачне седељке. Нарочито су продужаване кад „међународна ситуација почне да се компликује”. А она се компликовала стално. Није било мира међу маслинама.

Чујем ових месеци, па и година, младу генерацију својих блиских, да нерадо иду на седнице одбора у које су изабрани. „Има тамо једна арогантна госпођа, високог ранга, која убацује монструозне тачке у дневни ред, покреће споредна и бесмислена питања, на свачију реч има реплику. Лудује да нас обасја ’репликом на реплику’... Продужава седнице до у недоглед! Већина нас покушава да је обузда и заустави, али она нам не да да се седница оконча, продужава је до ситних сати!”

Шокиран овим сазнањем, изјавим да је то немогуће, јер је одзвонило агитпропу и једнопартијском систему.

Понављају ми да се ствар провукла из бившег режима у овај нови, плуралистички. Како је то могуће? Ко то има интереса да замлаћује људе на седницама?

У ствари, знам одговор на то питање: дискусији до лудила прибегава мањина! Кад схвати да је у тоталној мањини, параноидно настројени натурач своје воље, продужава наметљиву говоранцију! Ова техника надвладавања већине нарочито је успешна, ако узурпатор има уза се још једног истомишљеника. Правило је да двојица упарених бораца за диктат над већином могу савладати групу од 25 људи!

Чувај се, млада генерацијо, тих типова. Душу ће вам појести. (Ах! Како их добро памтим из „оних” времена.)

Али против њих постоји противотров. Кад треба да се нешто одлучи, најчешће буду само две варијанте за одлуку – да или не. За или против. На пример: децу ћемо послати на екскурзију у Париз, или у Бајину Башту. Чим се, после десетак минута оформи дилема, одмах вичите: „Да се гласа!” Она два подмукла типа који осете да су у мањини почеће да вичу: ,,Нећемо се прегласавати, не газите демократију”... Спремају се за изнуривање мозгова и душа, дискутоваће док им изнурени не попустите.

Међутим, гласање је инструмент демократије, а дебата без краја и конца служи узурпаторима.