Случај Депардје

Жерар Депардје спада у хиљаду и петсто Француза који би платили порез од 75 одсто на примања преко милион евра.Одлучио је да се пресели у Белгију, а затим је добио руско држављанство од Владимира Путина где плаћа тринаест одсто пореза. Поред Депардјеа, помиње се да би и други због пореза, као француски електронски музичар Жан Мишел Жар, могли да напусте Француску. Када је Франсоа Оланд изабран за председника који ће вратити Француску левим идеалима, сумња ми се јавила од почетка његовог мандата – како да се било која социјалистичка реформа спроведе ако власници капитала увек могу да одговоре премештањем свог капитала на друго место?

Гледамо на телевизији Депардјеа како шаљиво препричава у емисијама да је на лету,у свом седишту,мокрио на под авиона. То исто лице је седамдесетих играло храброг и доброћудног борца за права радника у левичарском, мајсторском филму Бернарда Бертолучија ,,Двадесети век”. Заиста, Депардје има једно од најмилијих лица у историји кинематографије, одатле потиче и његова комична, искрена, спонтана и романтична допадљивост у улози илегалног имигранта у ,,Зеленој карти” или у улози Обеликса. Велики нос, доброћудне очи, велика глава (да, то је битно за присуство на платну), харизма и наравно глумачко умеће обезбедили су Депардјеу место најпрепознатљивијег савременог представника француског филма. Ако бисмо се бавили Депардјеовим приватним животом, схватили бисмо да је човек на своју руку,импулсиван и последњих година огорчен. Сазналибисмо да му је син преминуо од последица удеса и да је могући разлог, како Депардје тврди, лоша нега коју је добио од француског здравственог система. Према томе, Депардје сматра да не дугује ништа или бар не толико Француској држави. Из његовог угла, Оландов порез је отимачина.

Да бисмо нешто научили из ове сензационалне вести треба да урадимо супротно од онога што медији на прву лопту раде – треба да се одмакнемо од очигледног. Пре свега се расправља о оправданости Оландовог пореза. Многи тврде да Француска кажњава успешне и тиме не поспешује креативност, предузетништво, преузимање ризика. Мислим да је грешка улазити у ту расправу. Дебата на тему да ли Депардје треба да задржи тај новац се заснива на претпоставци да га је он направио и заслужио својим радом, способношћу и креативношћу и да порез представља редистрибуцију. Та претпоставка је потпуно оправдана у задатом капиталистичком систему. Свака редистрибуција сеипак доживљава као неправедна, као узимање и давање другоме. У крајњој линији, ми на простору бивше Југославије најбоље знамо шта значи редистрибуција и национализација. У оквирима савременог система где свако добије неки новац за нешто што уради тај капитал је његов или њен. Такву дебату Оланд одмах губи јер мора да се бори на нелевичарском терену глобалног тржишта. Резултат је да се Депардје лепо пресели, а биће само један од многих о којима се мање прича.

Далеко погубније је када се пресели корпорација због корпоративног пореза или високих плата. Тако је у САД проблем што се производња преселила у Кину. Коментатори Оландов потез могу да сматрају каприциозним, популистичким и самодеструктивним јер не поспешује предузетништво. Овде мислим да Оланд треба да започне једну нову дебату. Озбиљне финансијске реформе нису могуће у Француској ако их не спроведу и Немачка и Британија, а и неевропске земље јер бизнис могу да повуку из земље. Другим речима, Оланд не може ништа суштински да реформише јер сваки пут они који имају капитал могу тај капитал да повуку и да му поруче: ,,Франсоа, ’ајде сада буди левичар без пара”. Бити левичар у капиталистичком свету значи усуштини редистрибуирати богатство. Дугорочно, бојим се да то неће дати економске, а онда ни политичке резултате. Напротив, популарност Ле Пеновој расте.

Оланд, али и било која друга национална левица мора да сагледа ограниченост и импотентност своје политике и да увиди да је проблем глобални, то јест да мора да му се приступи интернационалнo. У супротном, левица постаје фластер за наставак неолибералне економске политике у коју сада сви сумњају због кризе, а ипак је спроводе и не виде њену ограниченост. Оланд тако постаје оличење слабости левице.Снажна социјалистичка партија би морала да добије националистичку дебату, морала би да пружи паметан одговор на незгодна питања која представљају платформу Марин ле Пен. Депардје ће јести и пити где год пожели на свету, а ми треба да га посматрамо као политички феномен који нам нешто говори, који нас упозорава.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк