"Америка је једна силна држава и на суву и на мору, која се може мерити међу највеће и најсилније државе, она је закључила уговоре са Француском, Енглеском, Немачком итд.  Дакле, што год је могла добити од ових сила, она је добила, а све друге силе опет што су год могле добити од ње оне су добиле. Па зар се може претпоставити, господо, да ћемо ми, овако мала и слаба Србија, моћи нешто више добити и извући од Америке, него што су ове друге силе добиле и извукле?" Ово је, пре 125 година, у фебруару 1882, у Народној скупштини говорио млади посланик Никола Пашић, у дебати око тога да ли са Америком закључити трговински уговор и конзуларну конвенцију и тиме, како би се то данас казало, успоставити дипломатске односе. Збива се то у четвртој години откако је, на Берлинском конгресу, Србија стекла независност. "У процедуру", тј, "на одобрење" по тадашњем скупштинском језику, уговоре је увео, тј. поднео, кнез Милан Обреновић, који је тада одржао и пригодну беседу. У дебати која је уследила сукобљавали су се углавном протагонисти (данас: лобисти) двеју сила, русофилске и аустрофилске политике. Дилема је била – да ли је уговор са Сједињеним Државама Северне Америке неравноправан и штетан по Србију.

Пашићев резон је однео превагу: већином гласова Скупштина је 3. фебруара усвојила и уговор и конвенцију. На другој страни, амерички Сенат је, без дебате и амандмана, ова два документа изгласао 5. јула исте године, да би их председник Честер Артур потписао девет дана касније. Амерички дипломата Јуџин Скајлер, у међувремену именован за опуномоћеног министра и генералног конзула у Румунији, Србији и Грчкој, долази у Београд, где 10. новембра (у међувремену крунисаном) краљу Милану предаје акредитиве (и честитку председника), а пет дана касније се обавља размена ратификационих инструмената. Уговори ступају на снагу 27. децембра 1882.

Ови уговори остају на снази и кад Србија постаје део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, па потом Краљевине Југославије, ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, све до СРЈ… У односима неће бити драматичних искушења све до завршних година прошлог века, када Америка прво уводи драстичне економске, трговинске и политичке санкције према Београду, а потом организује "хуманитарну интервенцију", 78-дневно бомбардовање Србије. И до ових дана, када, опет поводом Косова, обострано констатујемо, да нам се интереси, најблаже речено, "не подударају".

Досадашњих  125 година међусобне дипломатске историје научно је недавно осветљено на дводневном симпозијуму наших и америчких професора и других експерата на Факултету политичких наука. Харвард клуб Србија је у предворју Народне библиотеке поставио занимљиву изложбу са документима и фотографијама о век и четврт односа Београда и Вашингтона, чија је интонација колико оно што је било, толико и упитаност – шта ће бити?

А било је. Од доласка првог америчког дипломате у Београд до Првог светског рата на наше везе ће више утицати извоз сувих шљива (милион долара годишње) и чудеса Николе Тесле, него велика политика. У првим годинама Првог светског рата, Америка се не помиње у ратним циљевима Србије. Америка пак, у новембру 1917, одлучује да Србији шаље месечну помоћ од милион долара. У Америку потом одлази српска делегација да тражи подршку за Солунски фронт и уједињење Јужних Словена. Била је у Конгресу када је председник Вилсон прочитао својих чувених 14 тачака о послератном уређењу света. У 11. директно помиње Србију, тражећи да окупатори напусте њену територију и да јој се призна излаз на море. Сарадња у Првом светском рату била је једна од најсветлијих страница српско-америчких односа.

Између два рата, једни другима углавном нисмо у видокругу. Председник Рузвелт нам 1941. шаље упозорење против приступања Тројном пакту. Када су САД, у децембру 1941, званично постале актер Другог светског рата, све до 1944. подржаваће краљевску владу у Лондону и четнички покрет Драже Михаиловића.

После рата, упућенији смо једни на друге, из простог разлога што Америка постаје једна од две доминантне глобалне силе (друга је Совјетски Савез), а Југославија, пошто је најпре кратко члан идеолошке породице Источног блока, па тиме по дефиницији "непријатељ САД", постаје најчувенији дисидент комунизма, а затим, као лидер Покрета несврстаних, својеврсна дипломатска "велика сила", са значајем који далеко надмашује њену економску снагу и када државничка вештина Тита уз умешност југословенске дипломатије Београду дају утицај и престиж какав вероватно никад више неће имати.

Помало је заборављено да смо, одбијајући 1947. помоћ у оквиру Маршаловог плана, пропустили шансу да још онда уђемо у друштво развијених земаља, као и да смо, додуше посредно, кроз Балкански споразум из 1953. са Грчком и Турском, већ били у НАТО-у.

"Све док је трајао Хладни рат, Југославија је била заштићено и понекад мажено дете америчке и западне дипломатије", оценио је овај период Ворен Цимерман, амерички амбасадор у Београду с краја осамдесетих. И заиста, између 1951. и 1971. стигло нам је 1,56 милијарди тадашњих долара економске и око 80 милиона војне помоћи.

Када је почео распад хладноратовског поретка, СФРЈ се чинила као земља са много бољом стартном позицијом од било које источноевропске да брзо прође кроз транзицију и стигне у Европу. Али наша трагедија је што у спиралу унутрашње самодеструкције улазимо у моменту када се трансформише и глобални поредак и успоставља нови распоред моћи.

Америка је у почетку уздржана, а онда се Вашингтон званично супротставља првим наговештајима сецесије Словеније и Хрватске, упозоравајући истовремено савезну владу да не покушава да земљу сачува силом.  "Ми нећемо ни охрабрити ни наградити оне који желе да разбију јединство земље", изговара тада председник Џорџ Буш (старији). У јуну 1991. у Београд стиже државни секретар Бејкер који, само четири дана пре него што ће Љубљана и Загреб прогласити независност, сваку "унилатералну сецесију" проглашава "незаконитом и нелегитимном". .. Али, када је, не задуго потом, постало очигледно да СФРЈ није оно што се дуго веровало да јесте, и да "Југословени" не желе више да живе заједно, долази до промене става. Већ у првој половини јула Буш наговештава да ће признати побуњене републике…

У то време успешно се окончава "Пустињска олуја" у Ираку, али и почињу расправе о будућности трансатлантског одбрамбеног савеза, његовом смислу у новим околностима. Поставља се и питање: ако НАТО није у стању да се носи са кризом у Југославији, не треба ни да опстане после Хладног рата. И ово је призма кроз коју треба гледати на потоње потезе који ће се уследити према Београду.

Кад се Америка умешала у нашу драму, мења се и перспектива: унутрашњи рат постаје "српска агресија". Заводе нам се невиђене санкције, почиње медијско сатанизовање без преседана. САД постају главни арбитар. Почетком 1995. подржавају хрватску "Олују" и "Бљесак" против преосталих српских крајина, што ствара услове за мировне преговоре у Дејтону.

Дејтоном је окончан рат у Босни, али у Србији почиње да тиња Косово, где, после хаоса у суседној Албанији, оружје из тамошњих касарни преузима "Ослободилачка војска Косова", која је за Америку "терористичка организација", да би јој, после годину дана, њени припадници постали омиљени "борци за слободу".

Зашто нас је Америка бомбардовала, зашто је НАТО баш против нас повео свој први рат, болно је питање, са много одговора – и тамна је страница у историји српско-америчких односа. Подсетимо само да се то дешава у моменту када председник Клинтон излази из тешке унутрашње кризе после скандала са Моником Левински, у околностима када НАТО мора коначно да се потврди као уверљив савез, а Америка да верификује своје глобално лидерство. "Криза на Косову је тест кредибилитета и капацитета НАТО-а. Кредибилитет НАТО-а, сада и у будућности, остаје витални интерес САД", пише у то време "Вашингтон пост".  Неуспех преговора у Рамбујеу и "хуманитарна интервенција", у сваком случају, нису били једини разлог, нити најважнији разлог за бомбе.

Када је 5. октобра дошло до демократског преокрета у Србији, у Вашингтону је то оцењено и као успех администрације. Дипломатски односи на амбасадорском нивоу обновљени су већ 17. новембра. "САД су имале кључну улогу у брзој реинтеграцији СРЈ у међународне организације, УН, ММФ, Светску банку, а без помоћи Вашингтона не бисмо добили ни отпис две трећине дуга у преговорима са Париском клубом", оцењује Александра Јоксимовић, помоћник министра иностраних послова после 5. октобра, која је управо довршила књигу о српско-америчким односима у овом веку.

У априлу 2001. председник Џорџ Буш (млађи) састао се са нашим савезним председником Војиславом Коштуницом, а у новембру са премијером Зораном Ђинђићем. Од 5. октобра, највиши амерички званичник који долази у Београд је државни секретар Колин Пауел, али несрећним поводом: да, априла 2003, изрази саучешће породици убијеног премијера Ђинђића…

Последње санкције укинуте су нам тек у петој години демократских влада – у априлу 2005. Остала су условљавања: Хаг, Младић. И Косово.

Како ћемо превазићи Косово, коме Америка дарује независност? Наш унутрашњи консензус је да нам предстоји тежак период, али да у исто време не смемо да дозволимо драматичан пад. Из Вашингтона нам поручују да наши односи нису само Косово, да су много више од тог једног питања. Заиста, америчке компаније су међу највећим инвеститорима у Србији (Сартид, ДИН…). Имамо и одличне војне односе. Али…

Дилема да ли смо  после 2000. можда пропустили да, са јаснијом спољнополитичком стратегијом и више дипломатске умешности,  постанемо кључни партнер САД у региону, узалудна је – нема више лањских снегова. Можда је главна поука из тога баш начело старог вука из наше политичке историје који је погурао почетак српско-америчких односа, Николе Пашића – "да нам савезници увек буду јачи од противника".

Само да превазиђемо Косово.