Ударци по друштвеној савести

Протагониста драме „Педесет удараца” Тамаре Барачков је Андреј који се после петнаест година боравка у Канади враћа у рођену Србију да би присуствовао сахрани Ивана, пријатеља из детињства, који је извршио самоубиство након неразрешених проблема са алкохолизмом и траумама задобијеним у тзв. верским лечилиштима.

Драма је инспирисана стварним догађајима и прецизно исцртава сукобе између различитих генерација и погледа на свет, разматра улогу цркве у друштву, однос државе према институционализованој религији, а коренито проблематизује и друштвено прикривање насиља.

У сценском читању текста Тамаре Барачков, редитељка Ана Григоровић одлучила је да у костур фиктивне грађе уведе документарне материјале, па се тако у представи стално преплићу документарни и фиктивни делови (асистент редитеља и драматург је Вања Николић).

Документаристичке сцене доносе различита мишљења појединачних извођача, о значају чина крштења, кумству, праштању, кажњавању, односу између личне вере и институције цркве.

У овим деловима је посебно значајно навођење података који директно указују на друштвене аномалије и упиру прст у дехуманизујуће спреге између државе, судства и цркве (на пример, истиче се чињеница да је владика Пахомије који је био оптужен за силовање четири дечака добио орден „Бели анђео”).

Извођење документарних сцена се одвија под упаљеним светлима у сали, за разлику од фиктивних делова који се играју у мраку, а њихова коегзистенција је ефектан драматуршко-редитељски избор, битна интервенција у сценском тумачењу полазног текста, посебно у погледу друштвене важности представе.

Глумци су се спретно снашли у двоструким улогама, психолошки веродостојних ликова фиктивне драме и извођача документарних текстова. Марко Јанкетић је врло сугестивно и психолошки убедљиво створио лик Андреја, чврсто решеног да избаци дуго скривану истину на светло дана, да суочи окружење са духовима прошлости.

Тања Петровић игра његову ригидну мајку Росу, ограничених схватања и кукавичког става, неспремну да се конфронтира са истином и сопственом кривицом. Убедљиво су решене њихове заједничке сцене, они разговарају не гледајући једно у друго, већ испред себе, у даљину, чиме се јасно изражава њихово непремостиво отуђење.

Милан Марић је такође психолошки уверљиво представио Вању, Андрејевог брата који нема његову храброст и правдољубивост. Због стида и паланачког страха од тога шта ће окружење рећи, Вања задржава истину о Ивановим (Дејан Дедић) траумама у мраку заборава.

Јаков Јевтовић је створио лик дијаболичног Оца Григорија подвлачећи његову хладноћу, бескрупулозност и цинично разметање са празним, обесмишљеним фразама.

Представа „Педесет удараца” није беспрекорно уобличена на драматуршком плану, не би јој шкодило чишћење неколико сцена које непотребно компликују структуру. На пример, сувишна је сцена која приказује Григоријеву ишчашену жудњу, када он у мраку хода дахћући у микрофон.

О томе се већ довољно раније рекло, те та сцена представља непотребно подвлачење. Такође, било би пожељно проредити густу шуму аудио снимака који се пуштају са касетофона. Неспорно је добра идеја да се емитују (документарни) аудио снимци разговора са жртвама насиља, као и оптужених за злочине, али би они били ефектнији да је међу њима направљена јача селекција и да их је мање.   

Необична је коинциденција, и потврда о изузетној друштвеној актуелности представе, то што је ових дана почело суђење свештенику Браниславу Перановићу који је у јавности познат по бруталном спровођењу насилних метода у лечењу наркоманских зависника у манастиру Црна Река. Ток и исход овог суђења ће показати степен зрелости и спремности друштва да се обрачуна са опаким и назадним обичајима.

Ако друштво још није спремно да се отворено суочи са проблемом заташкавања насиља, чињеног у име вере, бога или неке друге традиције, док је заправо најчешће резултат личних фрустрација, позориште јесте. Оно је пројекција једне напредније верзије друштва, зона слободног мишљења и проба за живот у неком бољем свету.