Мерење и сеча науке

Дирљив је вапај ауторке текста „Мерење науке” („Политика”, 15. јануарa) поводом незавидног положаја националних хуманистичких наука у Србији. Такође је потресна судбина најстаријег националног часописа, некада чувеног и поштованог „Летописа Матице српске” на који она указује. Тај ламент се може у великој мери применити и на друге научне дисциплине и њихова гласила.

Несумњиво је да су издвајања за науку изузетно скромна, али је важна и њихова расподела. Наше стручњаке из „белог света” неретко изненади колико издашно овдашњи Фонд за науку финансира неке пројекте који у њиховим богатим срединама не би били ни узети у обзир за разматрање.

Морамо бити болно искрени према самима себи: уз часне изузетке, достигнућа наше науке, попут домаћих индустријских производа, нису компетитивна на међународном тржишту научног рада. Отрежњујућа истина је да нам је наука у великој мери провинцијална, преписивачка, саморекламерска и заснована на лажном систему вредности.

Научним громадама се проглашавају надобудни игноранти, наметљиво приказујући као „доказ” купљене звучне, али безвредне инсигније које пристојном свету служе за спрдњу. Драстични примери плагирања и фалсификовања резултата нису препрека напредовању у струци, а у појединим срединама, попут Правног факултета у Крагујевцу, оптужени за криминалне радње не само да опстају, већ чине „демократску” већину, па и декана пркосно бирају из својих редова.

Добро је познато како се Хрватска промптно и одлучно разрачунала са сличном појавом, а поучан је и начин на који је због плагијата јавно осрамоћен један њихов до тада врло познат научни посленик. Нису га спасле раније заслуге, а ни околност да је био председник једног европског научног удружења. Истовремено, подизање научних и етичких критеријума је један од разлога што, примера ради, хрватски медицински часопис има десетоструко већи утицај у науци од свог српског пандана, Српског архива за целокупно лекарство.

Мало ко разуман може да се помири с гашењем или издишућим ропцем српских часописа хуманистичке провенијенције. Ваља се једино запитати како и зашто су остали без данас пресудног „фактора утицаја”, као бројчано израженог показатеља научне релевантности. Како скоро четири пута мања Словенија одржава часописе сличног профила, попут „Славистичне ревије” или Примерјалне (компаративне) књижевности, да не помињемо остале примере? Објашњење се не крије у новцу, већ у одјеку објављених радова, мереном цитираношћу у научном свету.

Њихови уредници се држе правила: „Обрађуј локални проблем, али га прикажи довољно квалитетно да буде регионално, па чак и глобално прихватљив”. Аутори чланака у тим локалним гласилима објављују и у страним часописима стекли су ширу репутацију, па странци прате и цитирају њихове налазе, показујући жељу да се и сами огласе у словеначким часописима, подижући им на тај начин рејтинг.

Разлике у потенцијалима научних радника из некад заједничке федерације дошли су нападно до изражаја током срамних деведесетих година. Научни часописи у свету били су затрпани етичким, историјским, културолошким, ратнохируршким и другим аспектима „српске агресије”. Били су писани на коректном енглеском, али уз мање-више изражен патриотски занос који је спутавао непристрасност. С друге стране, наши стручњаци су са разних округлих столова и симпозијума нудили прилоге штампане на српском по разним зборницима, па је разумљиво што су остајали незапажени.

Универзитетски професор