Српска застава на Белој кући

Џорџ Буш је током посете Тирани изјавио да су САД "одлучилe да Косово треба да буде независно". Један од Бушових претходника, 28. амерички председник (1913 – 1921), Томас Вудро Вилсон  је пре девет деценија такође много размишљао о Балкану и много енергије утрошио да се на том простору пронађу одговарајућа, стабилна државно-правна решења у чијем је он самом средишту видео Србију, баш као што је данас види Буш.
Виђења два председника САД се, међутим, разликују у корену.

Председник Вилсон је вероватно најобразованији председник у историји САД. Прво је дипломирао на Универзитету Принстон, затим је студирао право на Универзитету Вирџинија, а после неуспеле адвокатске праксе, наставио студије историје и политичких наука на угледном Џон Хопкинс универзитету у Балтимору.

Докторирао је с изванредном анализом законодавне власти САД 1885. и посветио се професури, предајући од 1890. правне и политичке науке на Принстону чији је председник постао 1902. године.

Као кандидат Демократске странке номинован је на председничким изборима на којима је 1912. године однео и победу.

Одан идеалима правде, слободе и демократије, председник Вилсон је само месец дана по уласку САД у рат против Аустро-Угарске и њених савезника (7. децембра 1917), одржао пред оба дома Конгреса свој чувени говор ,,Четрнаест тачака" о ратним циљевима САД (8. јануар 1918).

У српској мисији, тек пристиглој у САД, на разочарење су наишли његови ставови о поратном одржању Аустро-Угарске (тачка 11), упркос самоопредељењу у коме је Вилсон видео темељ међународног поретка после Првог светског рата.

Неповољна реакција Миленка Веснића разочарала је самог Вилсона, који није знао шта искусни српски дипломата ставља до знања у депешама Пашићу ("немамо основа узимати трагично изјаве ове врсте, већ ни са тога што Председник Републике Америчких Уједињених Држава који се не држи упорно на своме мишљењу већ еволуише према обавештењу и развоју опште ситуације").

Само неколико месеци касније било је јасно на шта Веснићево "еволуисање" циља.

Захваљујући раду српске мисије у САД, пре свега Љубомиру М. Михаиловићу, српском посланику у Вашингтону, и разумевању државног секретара Роберта Лансинга, на четврту годишњицу почетка Првог светског рата, 28. јула 1918. године, на Белој кући, на јавним и државним зградама у САД вијорила се српска застава, по налогу самог председника Вилсона.

Михаиловић је приде, опет преко Лансинга, месец дана пре тога, у САД обезбедио и прославу Косовског дана.

У првој половини јуна 1918. одржан је низ манифестација посвећених Косовској бици, о чему је увелико извештавала америчка штампа. У елитном њујоршком хотелу "Валдорф Асторија" тим поводом одржан је 17. јуна и величанствени скуп са око 3.000 званица.

Централни догађај био је 28. јуна, када је читана поздравна порука председникa Вилсона упућена српском посланику Михаиловићу:

"Драги господине секретаре, хоћете ли бити тако добри да онима који ће се идућег понедељка искупити да прославе српску годишњицу Косовског дана, испоручите моју поруку и врло срдачан поздрав, као и да им изразим да искрено ценим ту значајну и велику годишњицу. Борба српског народа за слободу и право као аспирације свих великих словенских народа за признање њиховог националног идентитета и њиховог права на самоопредељење као и слободну политичку акцију, привлаче данас више него икад пажњу целог света и морају придобити симпатије сваког оног који види оно што сваког дана бива све јасније државницима свих народа – да будући светски мир зависи од пристанка народа на судбу која се тиче њихове среће и будућности" (поруку је превео посланик Михаиловић и с њом упознао Николу Пашића 28. јуна).

А 28. јула 1918. године, четири године после напада Аустро-Угарске на Србију, председник Вилсон је издао следећи проглас "Народу Сједињених Држава":

"У недељу 28. јула пада четврта годишњица од дана када је дивни народ српски, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од стране непријатеља спремног да га уништи.

Племенити је тај народ одговорио.

Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута већим од њиховог становништва и војне моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Њихова љубав према слободи остала је неумањена.

Да се народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, присети начела за које се Србија витешки борила и пропатила – оних истих начела за која се залажу Сједињене Државе.

Не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе  – Пољаке, Чехе и Југословене, који, сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством.

Ово се не може обележити на најприкладнији начин до у црквама.

И, зато, позивам народе Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу давања израза подршке овим подјармљеним народима и њиховим рођацима у другим земљама."

Оваква порука, српске заставе на Белој кући и другим јавним зградама у САД у почаст Србије, српског народа и његове пламене окренутости идеалима правде, слободе и демократије, данас, деведесет година касније, поготово у светлости речи Џорџа Буша изговорених у Тирани ових дана, готово да делују нестварно.

Истина, не треба сметнути с ума оно "еволуирање", о коме је тако тачно и визионарски у својим депешама Николи Пашићу, извештавао из САД Миленко Веснић.

-----------------------------------------------------------

Поздравна порука председника Вилсона

"Драги господине секретаре, хоћете ли бити тако добри да онима који ће се идућег понедељка искупити да прославе српску годишњицу Косовског дана, испоручите моју поруку и врло срдачан поздрав, као и да им изразим да искрено ценим ту значајну и велику годишњицу. Борба српског народа за слободу и право као аспирације свих великих словенских народа за признање њиховог националног идентитета и њиховог права на самоопредељење као и слободну политичку акцију, привлаче данас више него икад пажњу целог света и морају придобити симпатије сваког оног који види оно што сваког дана бива све јасније државницима свих народа – да будући светски мир зависи од пристанка народа на судбу која се тиче њихове среће и будућности" (поруку је превео посланик Михаиловић и с њом упознао Николу Пашића 28. јуна).

А 28. јула 1918. године, четири године после напада Аустро-Угарске на Србију, председник Вилсон је издао следећи проглас "Народу Сједињених Држава":

"У недељу 28. јула пада четврта годишњица од дана када је дивни народ српски, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од стране непријатеља спремног да га уништи.

Племенити је тај народ одговорио.

Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута већим од њиховог становништва и војне моћи, и тек када су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. Пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Њихова љубав према слободи остала је неумањена.

Да се народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, присети начела за које се Србија витешки борила и пропатила – оних истих начела за која се залажу Сједињене Државе.

Не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе  – Пољаке, Чехе и Југословене, који, сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством.

Ово се не може обележити на најприкладнији начин до у црквама.

И, зато, позивам народе Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу давања израза подршке овим подјармљеним народима и њиховим рођацима у другим земљама."