Само једно средство: правоснажне пресуде

Пројекат Београдске отворене школе (БОШ), благо речено, методолошки је неисправан. Као циљ овог пројекта БОШ наводи: ,,спречавање корупције на факултетима и универзитетима, и то кроз примену студентских права и дужности”. Свако иоле обавештен о проблему корупције зна да се ова болест која разара друштво лечи само једним средством: правоснажним пресудама до којих се долази ,,брзим суђењима” (speedytrial), не дужим од шест месеци. Стручњаци за ову област знају да само неколико пресуда за случајеве корупције делују сузбијајуће. Наравно, да би се судски поступак водио ефикасно и фер потребни су за то стручно оспособљени и од моћних политичара независни тужиоци и судије. Такве тужиоце и судије Србија данас нема.

Било који антикорупцијски пројекат удружења грађана, уз прибављање статистика и организовање округлих столова, предавања и ,,тренинга за снажење студената”, само је бацање прашине у очи.

Удружења грађана, којима ваља придодати и Агенцију за борбу против корупције, компромитују насушну потребу за искорењивањем корупцијског зла које једно друштво претвара у својеврсно друштво апартхејда.

Дакле, борбу против корупције не могу да изнесу студенти него државни органи – полиција, тужилаштво и суд.

Невладине организације и удружења грађана могу да дају свој допринос тражећи, на пример, да се измене одредбе Закона о раду, које омогућавају да се оптужени за најтеже облике корупције после подизања оптужнице врате на посао. У ствари, за ове измене није потребна интервенција удружења грађана него народних посланика каквих Србија очигледно нема.

Као чланица антикорупцијске студентске мреже у југоисточној Европи, БОШ у свом извештају закључује да истраживање перцепције корупције ,,подиже свест о нивоу корупције у високом образовању”. Али над сваким истраживањем перцепције корупције стоји неотклоњива примедба да је реч о субјективном доживљају. Суд не интересује, на пример, колико је студената чуло за неки од облика корупције, него га интересују конкретни докази.

Најзад, не вреде ни конкретне кривичне пријаве с писменим доказима ако тужилаштво, из ових или оних разлога, неће да ради свој посао.

Ја сам, на пример, urbietorbi, пријавио да је један наставник на основу фалсификоване исправе изабран у професорско звање, али надлежни органи нису реаговали, што значи да су ,,дали свој допринос” разарању друштва, као и ниподаштавању пореских обвезника од којих живе.

У истраживању БОШ-а стоји да би 15 одсто студената пријавило корупцију професорима од поверења. Овај проценат се може довести у питање, али ја, као један од тих професора, имам и писмене доказе које су ми студенти подносили. Наравно, у некој другој земљи тужилаштво би са захвалношћу преузело доказе и довршило истрагу. Међутим, ја сам од полиције и тужилаштва доживљавао само непријатности, чак и претње, због тога што сам као савесни грађанин подносио кривичне пријаве. Кад полиција прети професору у највишем универзитетском звању, шта може да очекује студент који би пријавио корупцију?

У прилозима објављеним у овој ,,Политикиној” серији студенти помињу као вид корупције и то што професори ,,тезгаре”, па су на местима ,,тезгарења” попустљивији на испитима. То је, по мом мишљењу, ,,мешање баба и жаба”. Никад нисам ,,тезгарио” и немам оправдање за ,,тезгароше”, али ако разговор о корупцији оде и на ту страну, онда се разводњава ствар. ,,Тезгарење” је за некакву дисциплинску одговорност, а коруптивна дела су дела злоупотребе службеног положаја (у циљу стицања материјалне или нематеријалне користи) и она су за кривичну одговорност.

Постоји и један проблем са уџбеницима. Било је случајева да су их професори директно продавали студентима, што има у себи елементе кривичног дела. Али,ваља имати у виду да су и професори незаштићени. Њима, фотокопирањем уџбеника, студенти преко власника копирница отимају плодове рада. Уосталом, неовлашћено умножавање је кривично дело.

Професорска корупција може се спречавати и јавношћу испитивања. То значи да се испит изводи тако што се испитна питања извлаче из испитних картица, које би претходно морале бити измешане. Кад видите да професор поставља студенту питања ,,из главе”, то одмах треба да буде сумњиво, јер може да се ради о представи у којој су улоге унапред договорене. Све у свему, само правноснажним осуђујућим пресудама, уз увођење елементарног реда у универзитетски живот, ми бисмо у овој области као друштво почели да се лечимо.

Редовни професор на Правном факултету у Крагујевцу