Живи мушки

Не могу тек тако да заборавим да смо се само пре месец дана, добро проучивши пророчанство Маја, непревазиђених стручњака за календаре, припремали за смак света.

Толико емисија, анализа стања у нашој галаксији и шире, погледа звездочатаца и терапеута, модерних мудраца који су преко ноћи постали „лајф коуч”, стручњаци за људску патњу, и – ништа. Ударци на кућни буџет били су јачи од евентуалног метеора јер су пред озлоглашени датум, у супермаркетима полице са конзервама, кексом и грицкалицама биле испражњене, све у нади да ће се у неком блиндираном бункеру, незнано ком, спасити уз туњевину и крекере одабрани заметак будућег човечанства. Некима се посрећило да на Ртњу, држећи се чврсто за руке, изговарају чудесну реч ооооммммм или неку православну молитву, размишљајући како ће се кроз мећаву, са ћелавим гумама, пробити натраг до куће.

Судбина ме је тих дана одвела далеко од својих. Била сам отпутовала у Истанбул на састанак балканских романописаца. Турци су ћутљив народ, осим у телевизијским серијама препуним нељубљених була и срећних евнуха којима секс одавно не стоји над главом и који су се на време отарасили беде, тако да нисам успела да сазнам како им је било док смо кулучили под њима али су, судећи по беспрекорно чистом, лепо уређеном универзитетском центру Малтепе и љубазности особља, добро прошли.

Опрезно, да ми неки озлоглашени психотерапеут не прикачи анални комплекс, приметила сам да је у јавним тоалетима, тим јасним показатељима садашњости и будућности једног народа, чистије него у нечијој кухињи. Још једна српска предрасуда одакле нам јавашлук и мурдарлук била је уништена. Као још увек неустоличени картограф светских тоалета, у једном немачком, на франкфуртском сајму (замислите колико је ту света!), открила сам како препознати Немице пре него што проговоре. То су биле оне жене које би после прања руку над заједничким лавабоом, комадићем хартије пажљиво обрисале воду која је около прскала. У мојој Немачкој све је моје, па и тоалет!

Свест да појединац доживљава своју земљу као нешто своје, свој посед према којем је брижан као према сопственој кући, не може се применити у овим крајевима. Оно што је споља, ван наших врата, често је подложно небризи, ружењу и отимању, имању које нас се уопште не тиче. У нашој свести, запису који носимо сигурно од турских давнина стоји да све оно што је ван мог капиџика припада аганлијама и кучук алијама. Зато, руши ћуприју на Дрини и Скадар на Бојани, усвињи где год можеш (а може се много). Велики број људи који годинама не плаћају комуналије и остале дажбине (иако ни издалека не спадају у социјалне случајеве), који опсују контролора што му уопште пада на памет да им у превозу тражи карту, може се објаснити само праостатком пружања отпора отоманском тлачењу. Ови бунтовници без разлога, у сваком одсуству грађанске свести и извесне отмености да платиш оно што си потрошио јер од тог новца други људи добијају плату, још увек имају менталитет ситне раје вазда спремне да утекне.

Признајем, тешко ми је пало да смак света дочекам у туђини. Додуше у окриљу царског града у којем је славни Нишлија, поред хришћанства, дозволио јавно и неометано припремање роштиља, касније названог шиш-кебаб али, авај, уз Хулија Иглесијаса и „Бесаме мућо”, као да нисам у срцу Бизанта већ на момачкој вечери тореадора. Са мојим колегиницама Љиљом и Гоцом испијала сам трећу чашу црног вина, на ужас келнера који је флашу односио и доносио обазриво нам сипајући и не схватајући како то да наша вера свесрдно одобрава, чак препоручује, и то женама, оно што њихова тако строго забрањује.

Блаженство зимске ноћи са јелкама посусталим од снега који је падао и падао усред Мале Азије обузимало ме је с винском нирваном у којој се чинило могућим да свет заиста у трену постане само лептиров сан, све до тренутка кад је на подијум изашла мушко-женска група и извела једночасовни потпури старих српских народних песама са запањујућим финалом играња „моравца” и „жикиног кола”. Турски домаћини скочили су дигнутих руку и кренули да србују, уживајући у заједничком карасевдаху и подгревајући утопију Србије до Азије. Знали су речи песама, а како и не би кад су их учили петсто година.

Још једно чудо и доказ да Бог чува Србе макар због њихових дивних старинских песама одигравали су се пред нашим очима, посредством фолклорног друштва Сјеничана запослених у Истанбулу. Уверили су нас да никаквог смака света неће бити. Снег ће и даље падати да покрије или открива трагове, паничари који су пред својом децом испали будале мораће да у тајности поједу све оне сардине а наша борба са чистунством тела и духа, сад кад имам доказе да Турци више не могу бити оптужени за саучесништво, и даље се наставља. С тим у вези, афоризам београдског гуруа Душка Радовића и даље је актуелан, нарочито у градском превозу: „Учините нешто за своје ноге. Оперите их или бар промените чарапе”.