Тито и поглавица Сијетл

Причало се – можда јесте, можда није. Причало се како је Софија Лорен хтела да купи јадранско острвце Свети Стефан. Озбиљна ствар, државно питање, па је вест дошла и до Тита. Највећи син народа и народности је, наводно, рекао: „Може, зашто не, само да глумица, мајку му божу, најприје узме југослaвенско држављанство”.

Погађате ли на шта мислим? Реч је о хиљадама хектара војвођанске оранице којa прелази у власништво једног емирата са Арабијског полуострва. Још хиљаде хектара ће, под закуп на 30 година, бити на располагању истоме. Наравно, и продаја и закуп су по цени знатно изнад оне која би на унутрашњем тржишту могла да се добије.

Зашто не! И домаће парајлије су купиле на хиљаде дулума и јутара панонске равнице, понеки и капиталом који је „муком стечен” у врло сумњивим работама. Ових дана „прошетала” је вест кроз све дневне новине да је „онај са потернице” купио и сад је у његовом поседу 9,3 одсто Војводине. Није објављено како је, после те приватизације, унапређена ратарска и сточарска производња, за колико су порасли приноси...

Уопште не сумњам да купац са арабијског песка неће учинити све да вишеструко унапреди производњу на (за)купљеним хектарима. Сад ће је бар имати са властитих њива и из својих товилишта и фарми музара. Управо тако: са својих и из својих. Јер, сваком парцелом земље које емират купи, проширује територију своје државе.

Поодавно је речено како су Мађари крчмили своју равницу у западном делу државе, продавали је странцима. А ових дана, законом су забранили отуђење своје државне територије; чак покушавају да куповином (по коју цену?) поврате понешто од отуђеног.

Продати трактор, резану грађу, флаширану минералну воду, хиљаде тона пшенице или јабуке није исто што и продати рудник који је дао гвожђе за трактор, шуму у којој је посечена грађа, извор на којем су пуњене флаше и њиву или воћњак са којих је пожњевена пшеница и обрана јабука.

Ова констатација личи на много пута цитирано чувено писмо из 1854. индијанског поглавице Сијетла „великом, белом поглавици” у Вашингтону. ,,Бели поглавица” је нудио Сијетлу 150.000 долара за 20.000 хектара индијанске земље.

Ево неколико реченица из одговора на понуду:

„Како можете купити небо или топлину земље? Ако ми не поседујемо свежину ваздуха и бистрину воде, како ви то од нас можете купити? Сваки део те земље је свети за мој народ. Ми смо део земље и она је део нас. Мирисно цвеће наше су сестре, јелен, коњ, велики орао, сви они су наша браћа. Стеновити врхунци, сочни пашњаци, топлина тела понија и човек – сви припадају истој породици. Односи се (бели човек) према мајци-земљи и према брату-небу као према стварима што се могу купити, опљачкати, продати као стадо или сјајан накит”.

Тако је отписао поглавица племена Сквамиш. Знао је у шта ће купац претворити исконску „питому дивљину”, шта ће се десити с крдом бизона, орлом, водом и шумом. Чудио се како да „гвоздени коњ” (воз) буде важнији од бизона. Поглавица је, наравно, схватао буквално, али ми то можемо прихватити као метафору наше судбине и опстанка. Јер, испред питања о продуктивности и профиту (свакако купчевом) и износу пореза требало би да стоји питање: шта се догађа са суверенитетом народа и државе над хиљадама хектара земље продате другом народу и држави? Хоће ли се штампати нова мапа Србије на којој ће бити „оазе” које су, де јуре и де факто, постале власништво странаца? Хоће ли у уџбенику географије, после продаје, писати да је површина Србије (без КиМ) 77.474 квадратна километра као и пре продаје? Не знам, па питам.

Новинар и писац