Транзиција није време невиности

Да ли су размере корупције у једној заједници увек идентичне степену перцепције те пошасти и може ли степен перцепције корупције у било којој области, па и у високом образовању, да буде поуздан основ за ефикасне акције? Јасно је да одговори на прво питање могу да се крећу у безбројним могућим варијацијама између „да” и „не”, и да је тако нешто могуће поготово у ситуацији када нема прецизних чињеница о кретањима корупције у образовној реалности. Или су те чињенице прецизно установљене, али су сензационалистички представљене, па је овај тип комуникације с јавношћу напросто деформисао јавно мишљење.
А ако је то случај (а јесте), онда је јасан одговор и на друго питање с почетка овог текста: резултати истраживања о перцепцији корупције, сами за себе, нису добар основ за перфектне акције у високом образовању, али то још не значи да не могу да буду и да, чак, извесно и јесу, добар повод за кретање у оздрављујућу акцију у простору комуникације у јавној сфери. Неколико случајева корупције у високом образовању, које су регистровали службени органи Србије, пре свега на правним и медицинским факултетима у државној својини, свакако представљају добар повод за редизајнирање и утезање правила у овој области. Али на хладно разумско расуђивање овог типа, ни у ком случају не би ваљало да утичу насловне стране таблоида. Таблоиди ендемски од свега праве сензацију и спектакл као мамац за привлачење публике. При томе, дежурне насловџије нису криве, јер су у својој професији ишли за тржишним циљем. Тако је у јавности индукована и представа да у високом образовању царује висок степен корупције. Данас, наводно, „сви знају” да положен испит без знања стаје 300 евра, иако нико за то не може да положи доказе. Та представа је створена бомбастичним насловима смишљеним ради што агресивније презентације чињеница међу којима је и она о 300 евра за испит. Та представа никако није и пуна истина.
Ово може да се занемари или из незнања или из намере. Новинарско „абартовање” чињеница због међусобне оштре борбе медија ради тржишног опстанка јесте намера, а с том намером под руку може да иде и тржишна утакмица у образовању, па и високом. Овде је и образовање роба и манипулација у таквој тржишној ситуацији не мора да буде заштитни знак једино свештеника истине (новинара) већ може да упрља и свештеника знања (професора) и то, често, и без њихове кривице.
Истовремено и тим свештеницима може неко да манипулише, јер транзиција, у земљи захваћеној неолибералном глобализацијом, није време невиности. Напротив. Неолиберализам је дарвинизам нашег доба и сплет околности у којима се, као и у фудбалу, не памте игра и фер-плеј, већ једино резултат. Реч је о рату свих против свих и, како тврде све власти после 2000. године, „дозвољено је све што по закону није забрањено”. О моралу нико није говорио.
Овако описана транзиција праћена сумраком морала била је, заправо, богомдани оквир за корупцију. Није погрешно рећи да је корупција један од логичних системских исхода транзиције. То сугерише и једна од дефиниција корупције. По тој дефиницији корупција је израз кварења управо моралних вредности друштва и, као таква, корупција је патолошка појава у околностима створеним отуда што владајући слој (добитник транзиције) ставља свој лични интерес изнад интереса заједнице (губитника транзиције). Логичан је интерес слоја добитника транзиције да се њихова корупција што мање види. А да би се што мање видела коруптивна позиција тог слоја, ваља што више у јавност гурати корупцију других слојева. У теорији комуникологије познат је тај метод манипулације. У нашој пракси и транзиционом новоговору тај метод се зове – спиновање. Медији томе могу да допринесу што дириговано, а што и нехотице, па се отуда са упориштем на изоловане случајеве могу штампати тржишно пробитачне сензације о испиту за 300 евра.
Чини се да су управо претходне напомене онај неопходни објективни оквир за озбиљне разговоре о корупцији у високом образовању, а пре свега за расправу са академским префиксом. Није, дакле, корен проблема корупције у часној професији образовања, нити је ова патологија за ову делатност карактеристичнија од њене моралне мисије. Зато, хајде да најпре видимо шта ћемо са системом и његовим рефлексима на образовање. А и на медије.

Студент Факултета за културу и медије Мегатренд универзитета