Балкан у четвртом светском рату

Скоро сто година Америка је подржавала концепт "Балкан балканским народима", чији је темељни став да балканске земље морају бити слободне и независне од уплитања великих сила. Континуитет те политике постоји од подршке Србији у Првом светском рату, преко подршке Александру Карађорђевићу, одлуке да се Југославија обнови под Титом до касније подршке Титу. Више од пола века иза ње су стајале елитне институције америчког естаблишмента и трајала је све до нестанка Југославије и одлуке САД да директно интервенише на овим просторима, истиче Драган Бисенић, извршни уредник часописа "Међународна политика" и писац књиге о историји америчко-српских односа која ће се ускоро појавити у књижарама.

– Однос према политици "Балкан балканским народима" највећа је и најважнија контрадикција у америчкој политици према Србији и осталим земљама у региону. Зато се поставља питање да ли је садашње стање само девијација или трајна оријентација, јер, балканске земље, а посебно државе "западног Балкана", данас су углавном протекторати.

Садашња администрација фокусирала се на Блиски исток и борбу против тероризма коју њени поборници зову "четврти светски рат". Имајући у виду муслиманско становништво у Србији и БиХ, Балкан још дуго неће нестати из видокруга америчких администрација, јер смо ми не само европска држава, већ и периферија Блиског истока. Још 1994. коментатори "Њујорк тајмса" писали су о Косову као чиниоцу америчке блискоисточне стратегије. Циљ америчке политике је да промени државе Блиског истока, а Косово наклоњено западу и САД могло би, у том смислу, представљати добар пример будућих релација САД и исламског света. То све навело је Америку да одустане од политике "Балкан балканским народима" и директно интервенише у бившој Југославији – сматра Бисенић.

Ове године навршава се и 125 година од успостављања дипломатских односа између Србије и САД који су у прошлости углавном били добри, каже наш саговорник и напомиње да су Лига народа и Краљевина СХС биле једини конкретни "трофеји" америчког учешћа у Првом светском рату, као и да су у међуратном периоду, без обзира на изолационистичку политику Вашингтона, наши односи били добри. То је настављено и после Другог светског рата.

– Југославија је после резолуције ИБ-а постала централна тачка америчке европске стратегије. На то су утицали "интернационалисти" у администрацији, посебно део естаблишмента које је предводио Џорџ Кенан, изузетан амерички ум међународних односа. Он је осмислио "стратегију обуздавања", која је постала суштина хладног рата и формулисао политику подршке Југославији. Тито је искористио ту прилику и послао свог најбољег дипломату Владимира Велебита да обезбеди помоћ САД, тако да он убрзо постаје "званични комуниста Џорџтауна" – каже Бисенић.

Посебну пажњу, сматра он, заслужује поступак Џорџа Кенана који је, као амбасадор у Београду 1963. поднео оставку због недовољне америчке подршке Југославији. Он је у наслеђе оставио двојицу младих дипломата из особља амбасаде, који ће достићи највише положаје у администрацији: Лоренса Иглбергера и Брента Скоукрофта. Бела кућа имала је и симпатије и за децентрализацију СФРЈ, мада су били свесни да то може да води у нефункционалност државе, за чије су очување били заинтересовани. Али, Тито је за собом оставио систем у којем Америка није успела да нађе партнера, после распада источног блока СФРЈ је изгубила на значају, а на политичкој сцени САД све више простора добијају "јастребови", односно присталице отвореног интервенционизма. У појединим анализама ЦИА могу се наћи и јасне тврдње у којима се Србија види као ослонац "конзервативизма" и потенцијални совјетски савезник, што је после 1990. израсло у читаву платформу која је обележила однос према Србији. Томе треба додати лобирања сецесионистичких република и друге по нас неповољне факторе. Тако се, каже Бисенић, догодило да су приликом стварања Југославије САД и Србија били на истим, а приликом њеног распадања на различитим позицијама.