О заклињању и пристојности

Неуспех да се на састанку лидера најразвијенијих земаља света у балтичком летовалишту премосте разлике поводом судбине Србије, јер питање статуса њене јужне покрајине суштински се само тако може читати, довело је до игре потпуно отворених карата. Прво је председник Русије у Петрограду рекао Војиславу Коштуници да Русија није и да неће променити позицију о Космету и сагласити се са Ахтисаријевим планом и на његовој основи предложеном нацрту резолуције у Савету безбедности, све док Србија брани свој став заснован на Уставу, Повељи УН, као и целокупном важећем међународном праву. То је став сваке суверене државе која не пристаје да јој се одузме део суверене територије, без рата наравно, а ваља подсетити да је услов за престанак рата 1999. године била управо гаранција да нема сецесије Космета. И ту Србија није, нити би хтела да буде, изузетак. Путинов наступ у Петрограду, вероватно још више у Хајлигендаму, био је подстицај председнику САД Бушу да дан касније у Тирани јавно саопшти "да се не може бескрајно преговарати о решењу статуса Косова" јер "пре или касније морате рећи – што је довољно, довољно је. Косово је независно". Отворено потврђујући оно што смо као учесници у бечким преговорима већ више од годину дана говорили, да Ахтисаријеви преговори имају унапред задат циљ, Буш је исказао речима да сваки план који би подразумевао продужетак преговора као коначан циљ мора имати "извесну независност" Косова и запитао се чему водити "бескрајне дијалоге о ствари о којој смо већ одлучили" (sic!) Није ни чудо што су приштински медији овај искрени наступ лидера слободног света назвали "заклетвом на независност", имајући у виду да се бар међу Албанцима зна шта заклетва (тј. беса) значи!

Непристрасни посматрачи сигурно су се већ запитали шта је председника најмоћније светске демократије натерало да таквим потезима јавно подржи великоалбански концепт, јер заветовати се на независност Космета, у седишту Републике Албаније, не значи ништа друго до брисање свих оних десетогодишњих фраза западних политичара, медија и креатора јавног мишљења да тобоже народу на Космету ( "Косоварима", како воле да их крсте) треба дати независност због стравичних злочина које је Србија под влашћу Слободана Милошевића над њима починила, а не због вековне тежње албанске политичке и културне елите да живе у једној држави, без обзира на демократска и историјска права суседа и међународно право.

Бушову смерницу одмах су почели да разрађују дипломати који горе од жеље да покажу неки амерички спољнополитички успех, кад је већ "рат против тероризма" у Ираку изгубљен и само се још одлучује о року у коме ће се амерички војници из њега повући, или када у Авганистану не даје очекиване резултате упркос ангажману целог (правилније би било рећи "проширеног") НАТО-а. Тако је Николас Бернс, дан-два касније, поручио да САД прихватају да разговарају само о датуму када ће Косово постати независно. Међутим оно што доводи до стварне зебње је изјава новог и вероватно још неупућеног, генералног секретара УН да "не треба да губимо време на доношењу одлуке". "Апсолутно је неопходно" поручује Бан Ки Мун са веб сајта УН "да Савет безбедности донесе одлучну и праведну одлуку и одобри Ахтисаријев план".

Нису остали тихи ни новинари, па је тако лондонски "Тајмс" у уторак 12. јуна истакао да је "најбоља ствар коју је председник Буш урадио на турнеји по источној Европи и Балкану та што се заузео за независно Косово и поред претњи (sic!) Србије".

Судбина Србије и њене јужне покрајине појавила се тако као једно од приоритетних сучељавања САД и Русије, при чему је ЕУ остало само да терцира САД-у уз позивање на процедуралну легалност: ЕУ јесте за Ахтисаријев план, који, истина је, прекраја Повељу УН, али своју мисију на Космет послаће само ако то одобри Савет безбедности.

Но да се вратимо на Бушов "завет"у Тирани. Да ли је то и прво обећање које су САД дале косметским Албанцима? За ваљани одговор, вероватно би требало да сачекамо пар деценија када ће се отворити многи архиви, али постоје многе назнаке које упућују да су Мадлен Олбрајт, Ричард Холбрук, Весли Кларк, као и вероватно неки други, косметским Албанцима пре и током рата 1999. године обећали независност од Србије. Таква политика је оправдавана окончањем насиља и спречавањем његовог понављања коју је државни апарат Србије спроводио над том националном мањином. Тадашњи политички режим у нашој земљи оцењен је као недемократски и његови челници одговарају за тешке злочине против хуманости и ратног права. Али да ли је то био једини, а камоли и довољан разлог да би се разбијала једна држава? Сумњу да је то тако оправдава нам околност да је данашња Србија неоспорно демократска држава, са демократским уставом и исто таквим институцијама, а захтев за легализацијом сепаратизма не само да није мањи, него је чак и много отворенији и бруталнији. С тим да се сада додаје и аргумент да би коначно одвајање КиМ омогућило Србији да се посвети евроатлантским интеграцијама јер одбацује један тег који је вуче назад. Помиње се и да стварање независног Космета окончава распад Југославије и доводи до преко потребне стабилности на Балкану који тиме постаје спреман за улазак у ЕУ. Да ли зато да прихватимо предлог америчког председника да се Србији за независност Косова понуди отворен пут ка ЕУ и НАТО и ка бољим односима са САД?

Таква "непристојна понуда" која покушава да Србију и наш народ стави у немогућ положај, тј. да своју сувереност и територијални интегритет трампи за "боље односе" са државом која сувереност Србије на целој њеној територији не признаје, звучи у најмању руку, апсурдно. Можда је још апсурдније да се САД питају за то ко ће и кад бити члан ЕУ. То свакако захтева изјашњење Брисела и земаља чланица ЕУ. Ми мислимо, можда и наивно, да је идеја ЕУ нешто што нема непосредне везе са политиком САД, посебно не са њиховом спољном политиком. Полазимо од тога да је систем ЕУ досад најбољи оквир који је омогућио да европски народи живе у миру, уз поштовање постојећих државних граница, људских права и у социјалном благостању. Ако те вредности, у српском случају, не треба да се примењују, поставља се питање да ли концепт ЕУ има неку "тајну" која нама није позната?

Сва наведена, као и многа друга питања и апсурдности владајућа српска политика жели да пребаци на рационалан ниво: иницијативом за покретање правих преговора о статусу Космета уз поштовање општег оквира који обавезује све актере. Општи оквир би представљало поштовање општеважећих правила међународног поретка. То је једини нужан, али свакако не и довољан услов за стабилан Балкан и омогућавање да се и овде достигну поменуте европске вредности.