Цени се диплома, а тек потом знање

Ако у овој држави постоји корупција, а очигледно да постоји, логично је да је има и на универзитету. У вези с тим треба имати у виду разлику између атрактивних факултета од оних који то нису. Реална је претпоставка да је код атрактивних корупција израженија јер на то може да утичеброј заинтересованих студената за упис. Такође, драго ми је што студенти с посебном пажњом прате збивања на државним универзитетима, јер то је новац који највећим делом издвајају порески обвезници. Чак би требало да постоји систем који би омогућавао да у сваком тренутку можемо да видимо стање прихода и расхода на сваком факултету. Па и у самом министарству просвете. Сад то није могуће, и отуд део наших проблема. Међутим, зашто не истражујемо и збивања на приватним факултетима? Познато ми је да су на једном од њих истог дана уписане и основне и мастер студије, а истог дана и завршене. Приватни факултети често немају одговарајући простор, настава се изводи на многим пунктовима, а то су услови који не гарантују квалитет студирања. Универзитети имају проблема и с наставним кадром јер у Србији имамо наставнике за највише осам универзитета, а акредитовано их је 15 и у припреми су још четири. Тај недостатак кадрова ствара разне неправилности.

Свему томе доприноси и друштвена клима у којој се цени пре свега диплома, а тек потом знање. Дакле, важно је имати диплому с акредитованог универзитета, државног или приватног, и онда ћемо лакше (преко везе) доћи до радног места у некој доброј фирми, у државној администрацији или у политици, што је такође корупција.

Али и у тим условима велика већина професора поштује етички кодекс своје професије.

На питање зашто се мито на универзитетима открива врло ретко, много ређе него у здравству, рекао бих да је подједнак интерес да се те радње сакрију, јер и онај ко подмићује откривањем једног таквог случаја доводи у сумњу све своје дотад положене испите, самим тим и диплому. Поред тога, у високом школству је мање учесника него у здравству. У здравству се дешава и то да онај ко да мито не буде излечен и то је разлог за покретање афере. А на факултетима се дешава да се случај региструје, али управа куће то сакрије од јавности. Знам, рецимо, да је на једном факултету 2001. професор оборио студента на испиту од којег му је зависио упис године. Студент је онда рекао професору: ,,Не може то тако, ја сам паре дао”. Професор, када је то чуо, отишао је са студентом код декана и тако је разјашњено да је студент дао паре једном другом професору да би наводно положио овај испит. А овај професор – испитивач за то није ни знао. Брзо су тог његовог колегу пензионисали.

Ако се случајеви и открију, с процесуирањем оптужених се одуговлачи. Међутим, у Загребу је афера индекс завршена за неколико месеци, а наша у Крагујевцу – ни после неколико година. Између осталог и зато што су ђаци крагујевачких професора данас судије, тужиоци...

Претпоставља се да на такозваним атрактивним факултетима корупције има и на пријемним испитима, док код ,,неатрактивних” понекад нема довољно заинтересованих за упис. И код атрактивних и код неатрактивних проблем настаје и због тога што студенти не уче довољно. Родитељи нису на њих утицали да у основним и средњим школама стекну радне навике. На те родитеље се односи она реченица коју је својевремено изрекао патријарх Павле: ,,Наши родитељи су много сиромашни, они немају ништа да дају својој деци осим пара”. У томе је проблем: многи међу нама тако васпитавајусвоју децу да се све може купити.

Што се наплаћивања такса, као вида корупције и кварења универзитета тиче рекао бих да и кад неко оде у суд он плати таксу. Или плати улазницу, паркинг итд. Не кажемо да се град ,,окористио о своје становнике” зато што је наплатио паркинг, али рећи ћемо да се универзитет ,,квари” зато што наплаћује издавање уверења.

А могу да кажем и то да је на Пољопривредном факултету било десет пута више пријава за испит него што студената стварно изађе. И неко је морао све те пријаве да прими, прибележи, донесе итд. Онда смо увели обавезу да се пријава плаћа 300 динара.

Што се тиче разлика у износима такса и уверења, опет се оне на атрактивним факултетима више плаћају. Друго је питање да ли факултет обезбеђује оно што наплаћује. Ми још нисмо дорасли томе да студенту обезбедимо ,,спецификацију”, да зна шта добија за новац који је дао.

Чуо сам и за наводне обавезне куповине уџбеника на факултетима, али не могу ништа конкретно о томе да кажем. Имам искуство са продајом практикума који смо недавно радили на мојој катедри на Пољопривредном факултету. Ми смо га као аутори финансирали, и дајемо га за 600 динара, само да бисмо покрили трошкове. Међутим, практикум је у продаји 1.200 динара! Плаћају се порези, маржа итд. Такве књиге би требало ослободити пореза и штампати на факултету да бисмо добили јефтине књиге. А студенти сад купе једну књигу и фотокопирају је, што је такође нека врста кривотворења.

Излаз из ових проблема видим једино у јавности: све што се дешава мора да буде јавно, без прикривања, од финансија, броја наставника, студената итд. Мислим такође да би буквално сваки наставник и студент на било ком универзитету требало да има свој регистарски број, да се зна њихово кретање. Све би то могло електронски лако да се утврди. Онда би се видело да је један наставник ангажован рецимо на четири факултета, што доприноси паду квалитета његовог рада. А ми тренутно не знамо ни колико је запослених ни колико је студената у Србији.

Председник Гранског синдиката просветних радника Србије Независност, редовни професор Пољопривредног факултета у Београду