Шта је ово, комшинице?!

Чим устанем погледам најпре спољашњи термометар, а онда Басарин политички барометар у „Данасу” – да бих знала како да се носим с (не)приликама, телесно и душевно.

Па ипак, ако не излазим из куће све ми још и делује мање-више виртуелно, али ако каним кудгод ићи већ ме у лифту (ако уопште ради) чека први судар са стварношћу (нарочито ако не ради) у виду ћутљивих или причљивих комшија. Никада не знате шта ће вам тог дана више пријати, односно непријати. Ћутање је свакако увек непријатно. Ако сте са неким у два квадратна метра па још више од десет спратова, ћутање пече. О томе бих могла да напишем студију, али није прилика и место.

Претпостављам да вас више интересује оно друго – комуникација, шта народ прича. Различити људи,различити термометри, неки на тачки смрзавања, већина под сталном врућицом – углавном хукћу или се крсте. Основна дијагноза – немоћ. Најчешће теме су: временске прилике, нехигијена, и поскупљења. Али има и друкчијих.

Разговор бр. I

– Јел’те комшинице, шта ви кажете на ово?

– На шта мислите?

– Па, докле ће ови да нас замајaвају хапшењима и Косовом?!

– То је на дневном реду.

– А када ће на дневни ред да дође посао и радна места?!

– Вероватно када уђемо у Европску унију.

– Једино ако мисле нас да извозе, шта ми друго имамо за Европу?!

– После одлива мозгова, остали смо још само ми очигледно без мозгова...

– Ма, што се овај народ нешто потуљио, шта је ово, да л’ га убило ил’ се плаши?

– И једно и друго, моја комшинице.

Разговор бр.II

– Комшинице је л’ си дала паре за нови лифт?

– Нисам још.

– Ни ја, а не знам ни како ћемо, 13.000 није мало, ионако смо задужени до гуше. Ја без посла, мајчина пензија мала. У овој нашој згради у сваком стану по једно или двоје не раде, ил’ чучи неки јадни пензионер, баш смо га...

– И код мене није боље, двоје не раде, двоје одрадило своје. Али ко да иде дванаест спратова пешице сваки дан.

– Моја мајка не би више никад ни сишла доле. Него, нешто се мислим,треба то испитати, зашто ми уопште треба да купујемо лифтове, ко је то смислио, па ако сам ја овде купио стан купио сам га са лифтом. Ваљда уз зграду иду водовод и канализација, струја, лифтови...ма ја мислим да они све нас... у мозак.

Разговор бр. III

– Е, баш лепо што сам вас срела, комшинице. А је л’те, ко су вам ови књижевници што су добили националне пензије, нисам ни за кога чула осим за оног једног, је л’ беше са телевизије ?

– И има их комшинице таман толико, један и по.

– Како то молим вас, ко им онда даде?

– Исти такви.

– Вала јесте, сад извините,не желим да вређам, али куд изабрасте оног министра. Ипак, за културу треба да је човек класа, интелектуалац. Да има ауторитет.

– Нисмо ми комшинице Француска па да имамо Малроа.

– Јао, јао, докле све ово оде?! Свукуд дошли најгори.

– Не, него подобни.

– А до јуче критиковали комунисте. Ма, то су била златна времена, кад вам кажем, комшинице.

Разговор бр. IV

– Је л’ истина комшинице да Синиши Ковачевићу забрањују представу? Али тако му и треба, много се био распојасао па вређа оне наше спикерке.

– Немојте тако, ипак није у реду да сада уводимо и цензуру.

– Они кажу није то цензура. Ваш министар културе каже много се псује у том комаду.

– Мени је то у реду ако је мотивисано.

– Нису рекли да је мотивисано. У тој комисији што одобрава представе седи и саветник председника, он је ту,каже министар,као „морални чувар садржаја”.

– Тако је рекао? Е, онда је то цензура.

– Ма, комшинице, нагодиће се они, он је њихов, ово је само добра реклама за представу.

Разговор бр. V

– Комшинице, јесте чули за макљажу?!

– Како мислите?

– Потукли се Џаја и Човић.

– Шта, око лове? Ето, џабе им Вучић...

– Није џабе, он је ту да намакне лову.

– Јесте, али не своју, него нашу.

– Немојте тако комшинице Звезда је то.

– Добро комшија, а што неки Вучић не оде у „Просвету” да је спасава. Није ваљда фудбал важнији од толиких пропалих културних институција.

– Е, сад и ви комшинице, Звезда има традицију.

– А „Просвета” и „Нолит” немају?!

– Па, можда имају. Али ево и Оља Бећковић целу емисију посветила фудбалу а не вашим пропалим институцијама, јесте ли гледали синоћ?

– Не! И она се поводи за популизмом. А и чим видим да је на столице насадила тројицу мушкарца, окренем програм, да ми не соле памет.

Разговор бр. VI

– Јао, комшинице што ја волим да вас сретнем.

– Хвала лепо, и ја вас.

– Одмах се сетим како сам ја некада читала поезију. Омара Хајама, обожавала сам његове „Рубаије”, студирала сам оријенталистику. Ето, кад вас сретнем ја бих да се вратим у оно време.

– А зашто сада не читате поезију?

– Не знам ни сама.