Не циљам награде али ми пријају

Музички критичари га сматрају једним од најаутентичнијих европских џез стваралаца, а многи га називају и витезом џез музике, алудирајући на титулу витеза реда уметности и књижевности, коју му је 2002. године доделила француска влада.

У дугогодишњој каријери, Бојан Зулфикарпашић је побрао бројна признања, али му два највише значе – оно које је добио 1989. за најбољег младог џез музичара Југославије и за најбољег европског џез музичара 16 година касније.

Београдској публици овај рођени Београђанин, који се са 18 година отиснуо у свет, представиће се 5. марта у Центру „Сава” када ће свирати са својим секстетом, а дан касније и Новосађанима концертом у Синагоги.

Да ли ћете публици у Центру „Сава” представити најновији албум „Soul shelter”, за који сте, такође, добили најпрестижнију награду у Француској за област џеза, као и звање најбољег џез музичара?

Не нови албум. Нешто од тога ће бити, али више ће то бити компилација свега онога што током ранијих година нисам успео да одсвирам. Највећи хитови, ето, тако да кажем. Ова задња плоча је соло клавир а у Центар „Сава ” долази секстет. Тако да ћу повући дијагоналу са стварима које сам радио и најавити неке које тек радим. Знате, у џезу је сваки концерт моменат да се пробају неке ствари које још нису изашле. А београдској публици сам хтео да прикажем своје најпрепознатљивије лице по којем ме знају у целом свету.

Има вас с времена на време у Београду…

Па, баш и не. Последњи пут сам имао концерт 2006. године. Био је лоше организован, у лошим условима. И није био оно што представљам људима у остатку света.

А долазите ли приватно у српску престоницу?

Тако сам углавном и долазио. Понудили су ми да будем гостујући професор на Факултету музичке уметности. Пристао сам. И, биће ме чешће, али не да бих досадио људима већ да бих им преносио моја искуства.

Рођени сте у Београду. Колико вам он још увек значи?

Препознајем га као свој родни град. Има посебну енергију и ако могу да јој допринесем, логично је да нешто радим и за тај град. Ту сам провео првих 18 година, а оне су битне за базу. Отишао сам јер сам хтео да се опробам у светској конкуренцији. И Француска је неки микрокосмос. Многи Французи одлазе у Америку да се тамо опробају. Свако жели да не буде само локални херој већ да нешто дуже опстане у послу. И, иде тамо где има конкуренцију.

Како видите данашњу џез сцену у Србији?

Има много добрих џез музичара. Више него пре 25 година. Али, самим тим, ствари нису много лакше него у време када сам ја почињао. Већа је потражња, али наћи посао или гажу, није лако. А то је потребно сваком музичару да би напредовао. А не да осцилирају око пар бендова и „Биг бенда”.

Многи су отишли у иностранство…

Да. Али то не значи да им је лакше.

Ви сте, можда, један од ретких мушкараца којима је војска пријала, који су и нешто добро „извукли” током одслужења војног рока где сте свирали у војном оркестру и откривали богату традицију музике Балкана...

Или се снађете, или не. Нисам био заљубљеник ни у војску ни у униформу, нити у чинове… Пријавио сам се на аудицију за оркестар и испоставило се да једини знам музику. Био сам шеф оркестра, једини пут у животу. Али, ту причу о етно-музици почео сам да истражујем две године раније, са Војином Драшкоцијем. А у војсци сам свирао са људима који долазе из разних крајева. И осмишљавао свако вече стратегију како да напијемо капетана или пуковника. Количина и врста пића везана су за избор музике. Знате, то је оно наше кафанско. Када је музичар у кафани мора да зна какву корист од тога да извуче. А ако угодите капетану, успете и неки бенефит да добијете. Слободне изласке, рецимо. Било је и џеза. Нисмо баш ишли у јуриш, признајем.

А онда сте кренули у јуриш и освајање европске џез сцене. Освојили бројне награде. Пријају ли вам?

Пријају, много. Када решите да се бавите музиком која није пуно популарна, попут осталих жанрова, онда свако признање говори да је то што радите добро. Прија да добијете награду за напоре које улажете. Не циљам награде, али узимам то као секундарни моменат који је позитиван по мене. Захвалим се и наставим даље.

Које су вам награде најзначајније?

Она из 1989, коју сам добио у задњем тренутку, јер после је више није било, награда за најбољег младог џез музичара Југославије, као и европска џез награда. Што је већа сцена, већа је и конкуренција. А та награда била је и једина у којој је било и пара. Знате како кажу, и ми цигани имамо душу.