Солидарност и разболевање

Без солидарности нико не може тврдити да је истинско људско биће, практично као да не постоји, јер у њу је уграђена људска суштина, односно човечност чији је она одраз. Етимолошки, представља кованицу састављену од три речи вишезначних намена.

Растављена изгледа као соли-дар-носити. Где је со у улози свеприсутног прожимајућег, неизоставног градивног чиниоца, нешто без чега се у природи не може и што све повезује. Са места чулног пренесено је на терен духовности, у виду значајног симбола укљученог у природу нашег колективног постојања.

Политичка транзиција кроз које пролази наше друштво највише је „ојадила” наш свет укидањем или минимизирањем модела колективног суживота, одузимајући сапутништву карактер сапатништва девизом „баш ме брига за тебе”.

Сада је у наше односе уграђен светски владајући тренд у коме се предност даје егоизму, индивидуализму и нарцизму, који за свог смртног непријатеља проглашавају сваки вид алтруизма и филантропизма, основне покретаче људске солидарности, за коју кажу да је архивско штиво.

У те сврхе злоупотребили су и науку која је наводно открила код човека и некакав себични ген не би ли на тај начин оправдала глобалистичку намеру и подухват формирања нове такозване хибрис цивилизације у којој водеће место припада разноврсним формама себичлука и јапи културе.

С друге стране, они законски прописи који здрављу дају социјалну, а тиме и хуману димензију стварају колективно осећање благодарности, сигурности и безбедности, а то само по себи на индиректан начин делује и превентивно.

Свест о томе изузетно повољно утиче на неуроимуни систем човека јачајући одбрамбену тврђаву у њему. Сазнање да ће га у једној евентуалној и будућој болести, личној и породичној, заштитити и прихватити заједница којој припада представља од памтивека највећу брану сваком разболевању.

Чудно је да се у новонасталим околностима заборавило важеће начело да је здрав појединац у функцији стабилности и чврстине колектива коме припада. Свака заједница мора бити организована тако да су јој потребе њених чланова најважније, а то је већ оквир пријатељства који не би смео да зна за патње других.

Но, сада је брига о здрављу практично пребачена на лични терен, а то значи да се свако сналази како зна и уме. Медији нас обавештавају да су хиљаде наших грађана без здравствених књижица, другима исте послодавац не оверава, повремено, колају и приче како појединци умиру не због болести већ зато што немају новца да купе лекове.

Остаје се без здравственог осигурања ако није изабран лекар, а то значи да се мора платити комплетна лекарска услуга. Правна регулатива потисла је хумани чинилац, а од очекиване солидарности ни трага ни гласа.

У једној од телевизијских емисија, врло гледаних, уредница у разговору упорно моли министарку здравља да бар сви студенти, наша младост, добију здравствене књижице за бесплатно лечење док студирају, али та врста јавног апела остала је без позитивног одговора.

И када се све сагледа долази се до стручне оцене да здравствени прописи, донесени код нас пре неколико година, свесно или не, иду наруку новим разболевањима, јер однос према болеснику дефинисан је равнодушношћу и незаинтересованошћу за његову судбину, ригидни формализам потиснуо је добронамерност.

У том погледу, код нас је заживео амерички синдром. Тамо свет не страхује само од болести него много више од самог разболевања, јер то води материјалној пропасти, због препуштености самом себи и тако се све одвија у знаку социјалне катастрофе.

Уз то, налет те врсте емоционалности регрутује и умножава потенцијалне болеснике, што води у јагму за лековима чиме се, на другој страни, увећава профит оних који су кумовали околностима болесног учинка.

Нажалост, данас одговорне у свету болесни људи изгледа не занимају, већ како их као такве што више умножити. Са позиција да је здравље богатство прешло се на морбидни став да тај ореол припада болести. Она је на тржишту добила изузетно високу цену и на њеној производњи се издашно ради. У те сврхе укључене су и многе научне и друштвене  институције у свету.

О њиховој штетној делатности постоји све више доказа, као и о некажњеној „удруженој злочиначкој делатности”, о чему је и „Политика” писала средином 2009. године, због сумњиве улоге СЗО поводом епидемије „свињског грипа”.

Тада је речено да је у питању ,,највећи криминални акт у историји човечанства” и да су „фармацеутске компаније и међународне владине агенције саме активно ангажоване у развоју, производњи и дистрибуцији биолошких агенса који су класификовани као најсмртоноснија биолошка оруђа, како би изазвала пандемију и проузроковала смрт код људи”.

Овако нешто је свакако ван памети. Свест човечанства је у обавези да упозори научну и интелектуалну елиту да не злоупотребљава светско знање у сфери интереса већ да исто задржи племенита обележја.

Али шта је ту је, остаје нам да се налету вештачки изазваних недаћа и принудном разболевању можемо једино супротставити колективно и солидарно. Такав бедем и тврђаву до сада ниједна светска сила није успела поразити.

Примаријус, доктор медицинских наука, неуропсихијатар