Наша политика као скривена камера

Какви сте ви Енглези такав сам и ја Гледстон, чувени је одговор који је Никола Пашић упутио посланицима српске скупштинекад су га оптуживали да крши правила енглеског парламентаризма. Верујем да Ивица Дачић никада неће досегнути државничке вредности Николе Пашића, или Гледстона,али ће проћи још много времена док се у нашој јавности успостави правило о придржавању елементарне пристојности и поштовању достојанства државних интереса и функција.Чињеница једа одређени положај у државној али и у интелектуалној заједници повлачи и поштовање одређених правила понашања и комуницирања, која су од изузетног значаја за одржавање и развој демократске политичке културе и говора који неће бити испразно политикантство и политички маркетинг. Сигурно је да оно што су урадили Дачићу не би могли да ураде енглеском премијеру, јер наши политичари често и личе на јунаке скривене камере и учеснике ријалити програма.Они су први учествовали у драматичном срозавању политичке делатности на ниво естраде. То је усуд наше разбашкарене политичке безначајности. Дачићеви наступи и у време изборне кампање често субили на нивоу најогољенијих естрадних програма. Проблем је у томе што је с таквим наступима наставио и када је заузео премијерско место, покушавајући да релаксира тешку ситуацију у друштву својим пошалицама и доскочицама које не приличе политичару који има претензије да државнички коначно реши косовско питање. Он се при томе служи неком врстом ауто-спиновања; оно што је изјавио на почетку дана, до вечерњег Дневника он тумачи на неколико различитих начина, стварајући тако својеврсни политички шведски сто – нека се нађе на политичкој агенди за сваког понешто. На тај начин се уноси додатна доза контрадикторности и хаоса у нашу и иначе довољно хаотичну политичку јавност. Тако наш актуелни премијер само показује да веома мали број људи у нашој политици поседује озбиљан државнички и државотворни потенцијал. Зато се историчар Василије Крестић с пуно права запитао: ,,Како је могуће да наш председник владе каже да ће Косову дати столицу у УН. Иначе, мислим да није добро за политичара, ма о коме била реч, да се из дана у дан појављује у јавности. Озбиљан политичар мора добро да размисли пре него нешто јавно каже”. То је иначе пресудна особина политичара који настоји да буде озбиљан и уважаван креатор државне политике – да добро и прибрано размисли пре него што нешто јавно каже о тако важним питањима у вези са остваривањем виталних државних и националних интереса. А ко то у нашој политици заиста и чини, веома је мало примера. Наши политичари се понашају управо супротно. Они су до те мере уроњени у сталну тежњу да се удварају својим бирачима па не могу ни бити респектабилни и уважавани партнери у преговорима с међународним факторима.

Недавно је Пер Штајбрик, кандидат Социјалдемократске партије Немачке за премијерско место, изјавио да је плата немачког савезног канцелара сувише мала, што је у њиховој јавности оцењено као велики гаф који може да има веома негативне последице за ову странку на предстојећим парламентарним изборима. Међутим, у нашим приликама се дешава управо супротно. Наше бирачко тело не кажњава политичаре који обмањују и варају јавност, дају нереална обећања, певају под вашарским шатрама, естрадизују и банализују политички живот, газе елементарне моралне принципе и правила основног кућног васпитања и то је још једно од горких показатеља наше изузетно ниске политичке културе. Тежак је и неизвестан пут који мора да прође политичар да би постао државник, то су оне историјске околности које се ретко указују и ако се она пропусти онда се догађа оно што је неминовно, да политичар по престанку вршења власти одлази у анонимност и бива однет матицом дневне политике која код нас пречесто личи на праву скривену камеру.

Публициста