Не знам ни за суму, ни коме се даје

У истраживању перцепције корупције Београдске отворене школе учествовали су и студенти Медицинског факултета у Новом Саду, од којих неки тврде да на нашем факултету има мита и да је тако могуће положити неке важне испите. Навео бих, тим поводом, две могућности. Једна је да то што студенти тврде заиста постоји, а друга је да је то само изговор за оне који имају проблема с полагањем неких испита.

Помиње се и 300 евра као ,,износ за куповину испитних питања или теста”, али морам признати да не знам за ту суму и, што је још важније, коме се даје и за који испит. Сума није толико важна него да ли се то заиста ради. Aко постоји, цена је вероватно променљива и зависи од величине и тежине испита, затим који је рок у питању, да ли се година губи или не. Такође, сваки испит има своју процедуру, па ако та процедура има неке слабе тачке онда се вероватно оне и нападају. Ми на физиологији, коју ја предајем, тест састављамо пола сата пре испита тако што сваки професор доноси своју страницу. Студент на свакој од тих страница мора да освоји најмање 40 одсто тачних одговора, а укупно 60 одсто по страни. Кад би неко од наставника ,,провалио” студенту своје странице, он био пао због тога што није прешао праг на осталим страницама. Тиме би се неминовно наметнуло питање откуд то да студент тако добро познаје само једну област, а друге не.

Студенти помињу и ,,посреднике” између њих и професора помоћу којих је могуће положити испит, а ја бих подсетио да је у Новом Саду постојала фирма ,,Консул” која је припремала студенте да науче, у ствари да положе испит. На први поглед, све је било регуларно, а заправо није, јер професори који су били ангажовани у ,,Консулу” учествовали су, на неки начин, и у коначном оцењивању студената. Мислим да је ,,Консул” престао са радом после откривене афере у Крагујевцу. Било је у једном периоду појава да асистенти држе приватне часове из свог предмета, а касније они свакако утичу на ток испита. Колико ми је познато, та врста давања часова више не постоји.

Кад је реч о деци лекара као ,,повлашћеним студентима”, мислим да је то једна од предрасуда која одавно постоји на нашем факултету. Изгледа да свуда деца могу у професији следити своје родитеље осим у медицини, што није у реду. Од оних неуспешних, који и не завршавају студије, па до оних изврсних, сви се они помињу у негативном контексту као ,,докторска деца”. Ја сажаљевам децу лекара која студирају медицину јер су се она већ том одлуком определила да је на студијама само неуспех њихов, а успех припада родитељима. Под претпоставком да се неко „провуче” кроз студије медицине, да ли мислите да ће пацијенти код неког доктора ићи зато што је дете лекара или зато што су чули колико је успешан у лечењу?

Факултетским управама замерају што се не супротстављају корупцији. Чак се износе оцене да ако и дођу до сазнања о примерима корупције настоје да такве случајеве сакрију. Међутим, рекао бих да се откривањем случајева корупције морају бавити истражни органи, а факултет реагује тек на основу тих налаза. Мада факултети, заједно са свима осталима, треба да раде на стварању процедура и услова који ће спречавати да се тако нешто уопште догађа. Испити пре свега треба да буду јавни и да се никад ништа не ради ,,у четири ока”, да се уводе што објективнији критеријуми испитивања итд.

Ипак, ако корупција постоји у друштву, биће је и на факултетима. Мене већ помало иритира то што се стално бавимо дијагностиком, а онда се ишчуђавамо како је могуће да се тако нешто понавља. Зар нисмо имали дивну прилику у Крагујевцу? Све је било доказано и – шта? Будући да је то био правни факултет – све је застарело. Замислите ту катастрофу да ће исти професори и даље предавати студентима! Ваљда ће сада имати више искуства како да их не открију. Док се нешто не одради до краја и не буде пример другима – нема нам спаса ни изласка из зачараног круга корупције.

Још када бисмо почели да говоримо о већини приватних факултета на којима нико не изгуби годину да би уплатио следећу – а то се не зове корупција него студирање – онда бисмо се вратили на почетак ове приче с питањем шта је у ствари корупција.

Борба против ове појаве мора, дакле, бити свеобухватна и перманентна, а никако да се на њу упире прстом само понегде и дозирано. Од тога нема успеха.

Декан Медицинског факултета у Новом Саду