Рели Дакар је мој живот

Суботичанин Габор Сагмајстер, возач мотора, једини је српски возач који је возио шести пута Рели Дакар (четири пута стигао на циљ), од Лиме у Перуу до Сантјага у у Чилеу. Возило се прошлог месеца по непознатим теренима и по песку чија, укупно 8.424 км, а дневно од 700 до 800 км свих 15 дана. Прошле године није имао пласман јер му је мотор отказао, а ове, на 35. Релију Дакар, заузео је 61 место.

Прво место је заузео француски мотоциклиста Сирил Деспре у времену од 43 сата, 24 минута и 22 секунде и возио је исти мотор као Габор Сагмајстер, КТМ 450. Циљно време нашег возача било је 54 сата, 54 минута и 45 секунди.

– Да би неки рели возач учествовао на овом престижном релију најважнија је физичка спрема, кондиција. Припреме морају да трају током целе године, не само пред одлазак на рели, јер онда може да се очекује прави резултат – каже Сагмајстер. – Потребно је издржати на мотору 15 дана и дневно прећи по 800 километара. Ако ниси припремљен за боравак на пустињском песку одустајеш већ након пет-шест дана. Возач мора добро да познаје навигацију. Ја прве године нисам добро то знао па сам завршио негде око 80. места.

Каже и да је потребно знати све могуће системе, јер у пустињи нема табле која показује правац:

– На теби је да одлучиш где ћеш да кренеш. Последње три године сам возио мотор КТМ 690 кубика, а то су фабрички произведени мотори, са траке изађе само око 60 комада. Један од њих је био мој. На последњем релију возио сам мотор најновије генерације, од 450 кубика КТМ 75 коња, који је специјално направљен за пустињске услове али ово је друга година како га возим и сада ме није изневерио. Имам 41 годину, од тога сам на мотору 30 година и имам велико искуство што се тиче оваквих релија . Мотор треба да издржи моју висину, 192 цм, и тежину од 118 кг. Могао бих да имам и мање али мени то не би одговарало јер то онда нисам ја. Немам никакав страх и ја сам једини такмичар на Балкану који је спреман за постизање доброг резултата на Релију Дакару и сад моја екипа ради на томе да мотор издржи моју спремност. Ја сам био веома добро припремљен за Дакар јер смо то заједно то урадили са професором Зораном Ивановићем коме сам веома захвалан.

Ове године је била велика конкуренција, како каже:

– Ја сам осмопласирани такмичар од приватника,  а то значи да нисам члан неког фабричког тима у којима су возачи добро плаћени. То се односи на првих четрдесет возача по пласману. Они имају специјалне моторе а ја возим стандардни мотор који се може купити у радњи. Ја на трци нисам имао могућност да сваки дан мењам гуме јер их нисмо имали у резерви, мењао сам сваки трећи дан, за разлику од фабричких возача који су сваки дан мењали а пустињски песак и те како дере гуму. Ове године на Релију Дакар сваки такмичар који је дошао на циљ је добио медаљу и то златну и то ми је за мене највећа награда.

Такмичење у овом релију је скупо. Сагмајстер каже да су то велика одрицања за њега и оне који га подржавају:

– Ова моја авантура на Дакару кошта око сто хиљада евра. Мотор ме кошта око 30.000 евра, асистенти око 20.000 евра са механичарем, котизација је била 15.000. Гуме за 15 дана коштају 10.000 евра и други трошкови, хотел, авио карте и остало. Максимална брзина мог мотора је око 175 км али никад нисам возио том брзином, амортизери на мотору су подешени на моју тежину и висину. Ове године ме је пратила киша у пустињи и по њој сам возио око 1.500 км. Преко Анда температура је била минус осам степени а надморска висина 4.480 м и после сат и по спустиш се у подножје на плус 40, каква је то промена за тело и мотор не треба ни говорити. Највећу брзину по навигационом систему сам развио 168 км на час у пустињи а просек ми је био око 120 км. Ове године сам узео хиљаду „чек-понита”, што значи да сам све тачке на маршути пронашао а то је велико искуство коришћења навигације.

У пустињи је пао осам пута и добро се нагутао пустињског песка, али није се повредио јер није падао при великим брзинама…

–Ујутро пре стазе обавезно доручкујем а цео дан живим на бонжити и неком воћу из Чилеа. Кад стигнем на циљ онда једем јер волим да будем гладан кад возим мотор. Пустињски песак има различите боје, некад је црн, некад је жут, а некад црвен, али увек је опасан и само један погрешан покрет и можеш вечно остати заглављен у њему. На ранијим тркама сам имао повреде, на првом Дакару сам сломио три ребра, на другом сам изврнуо десно колено и три дана нисам осећао десну ногу. Тако сам возио до циља. Прошле године сам много више тренирао и био сам много спремнији и вештији, па ми се није догодила незгода. Иначе, код других возача су се дешавале и веома тешке повреде а чак је један моториста погинуо у пустињи: једноставно од умора је заспао на мотору и ударио у полицијски аутомобил.