Одоздо и одозго

Чини се да су, по свему, студенти који ,,непосредно” (новцeм) полажу испите, само ,,сламка међу вихорове”, или онај ,,изузетак који потврђује правило”, а ово је: ,,Нити они то чине, нити то професори траже од њих”. Видело би се то кад би се помножио број студената с бројем положених испита, бројем факултета и година и упоредило с бројем ,,сумњивих случајева”, из ма ког сегмента времена. Били би они нуспојаве, коинциденције, раритети… па их зато ретко ко и успева да именује (ако уопште), налазећи само да ,,мора” да постоје посредници за то, да је цена испита 300 евра и сл. Није, дакле, корупција у том свом најогољенијем виду – на релацији студент-професор – претећа појава у друштву, ,,болна рана” на ткиву високог школства, и онда када је погодније тле за њу један још ,,непосреднији” облик њен: да неко ко поседује високо конспиративну моћ оствари плодан сусрет те врсте са самим – деканом факултета.

А кад већ не можемо да се ослободимо занимања за неетичност у основи највишег образовања, кад је и налазимо тек у траговима на том готово вулгарном ,,одоздо” нивоу, овога пута као прерушена, софистицирана, она се далеко јасније слути ,,одозго” – у сфери ,,аутономије универзитета”.

Тај ,,прљави новац” почиње свој поход финансирањем оних предмета и програма при акредитацији факултетских установа, којима се много шта може да приговори. На пример: примамљив назив, непостојећа научна област итд. Уосталом, зар десетак чланова комисије који одлучују о томе могу ваљано да се изјасне о (могућим) хиљадама таквих јединица, предмета и дисциплина, по најразличитијим факултетима и високим школама? А онда: ако је и један ,,здрави’’ квантум предмета у основи таквих програма, сви остали иду у сусрет познаницима, пријатељима... да оно што их повезује буде, управо, новчани интерес две стране.

Или, зар не препознати разорне последице тог истог ,,прерушеног” новца у случају оних декана и продекана који су то 10, 20 или 25 година? Онда када мандат на овој функцији износи две или три године. Ту ,,аутономија универзитета” нема шта да примети. Ево, рецимо, како се успева у томе, у овој важној подобласти факултетског живота? Између осталог и тако што ћете се свесрдно залагати за то да не буде других с вишим професорским звањима на факултету. Или: биће донесен нови закон о високом образовању који, потајно, има баш тај циљ: очување стања постојећег.

Тој истој коруптивној матрици ,,с врха” може да се приброји и структура тела и доношење одлука по факултетским установама. Продекане бира декан, па он, рецимо, не именује продекана за финансије, јер не мора, већ за нека мање-више фиктивна задужења: за истурена одељења, за квалитет ... Са исто толико заменика продекана тај се број увећа, па с бројем шефова катедри износи, рецимо, 10–15. ,,Аутономија универзитета” је онда домислила и шефове година, од асистената и наставника, на сваком смеру, као такође плаћених функција, научне центре, руководиоце ових или оних студија, што све, код омањих колектива, доспе готово до половине од броја чланова наставно-научног већа.

До ,,вечног мира” или тога да све одлуке буду донесене једногласно и сваки пут не треба много. Тâ, и асистенти и наставници подлежу реизборима и само се теоретски може да замисли оно друго. Но, рећи ће се: избори пролазе више инстанце, оне универзитетских тела. Није ни то остало изван факултетске бриге. Тада се председницима тих тела, или за то одабраним професорима с других факултета, све до ректора универзитета, (настоји да) омогући неки ангажман у настави на факултету. Углавном од предмета на мастер и докторским студијама, који не траже извођење наставе.

Авај, није ни то све. Видовити декан ће лако ,,догледати” високог функционера партије на власти, можда службеника министарства и ,,задужити га”, њега или њему блиског, титулом магистра, доктора наука.

Шта, најзад, рећи о томе да већ два пута, на многим факултетима (ако не и свим) влада не именује своје представнике у савете факултета. Управо то исто: да је и то нека антивредност изразива у новцу, ради нечег.

Редовни професор Учитељског факултета у Врању