Чувари тајни

Србија је између два пописа (2002–2011) увећала број становника са факултетском дипломом за 240.000, тако да их је уместо 6,5 (2002) сада 10,5 одсто. Годишње, то је у просеку више од 26.000 нових диплома. Свакој од тих диплома претходило је неколико десетина положених испита на којима је био ангажован огроман број наставника. Логично је да иза овако великих бројки стоје и разне неправилности.

Проблем се намеће већ код броја наставника. Наши универзитети располажу бројем наставника довољним за извођење наставе на њих осам, а ми их имамо укупно петнаест акредитованих (још четири су у припреми). Ову разлику између осам и петнаест универзитета попуњавају наставници који раде истовремено на неколико факултета, или раде и у институтима и на факултетима, или су у пензији па опет раде на неком факултету. Закон омогућава ово ангажовање наставника на више факултета, али питање је колико је такво ангажовање (неки кажу ,,тезгарење”) један од разлога за појаву разних импровизација.

Овде се намеће поређење с лекарима. И њима је омогућено да раде на више места истовремено, то јест и у државној клиници и у приватној ординацији, а из искуства знамо да се тиме отвара читав круг корупционашких радњи у које су укључене фармацеутске куће, апотекарске установе...

И у случају високог школства и у случају државног здравства ово ангажовање запослених на неколико места истовремено праћено је такозваном партиципацијом корисника услуга (студената, односно пацијената), јер држава нема новца да све то сама, као некада, финансира. И – то је тај друштвени и институционални оквир за разне видове корупције код нас, међу којима је - показала је серија текстова у ,,Политици” - куповина испита, тек једна и то, у квантитативном смислу, релативно занемарљива ставка. У последњем објављеном прилогу професор Тасић из Врања ову високошколску корупцију назвао је ,,корупцијом одоздо”.

У корупцију ,,одозго” спада, међутим, оно што проистиче из укупне нове позиције универзитета, начина њиховог финансирања, обезбеђивања наставног особља, исплата њихових зарада, као и широко схваћене аутономије факултета, којима је препуштено да сами одређују висину школарина, износе плата, али и разних административних услуга и цене полагања испита.

Који су од тих новчаних износа оправдани а који нису тешко је рећи јер неки факултети су веома атрактивни, а места на њима изузетно тражена, док има факултета који једва могу да испуне планиране уписне квоте. Како функционишу ови неатрактивни факултети, а шта се све непотребно плаћа на оним атрактивним тешко је рећи, мада је наша серија указала на начин смањења свих потенцијалних видова корупције на факултетима. То је – јавност њиховог рада. Што значи да факултети морају да износе чињенице у вези са својим радом и пословањем. Тако би се знало ко од наставника у току једне школске године где држи наставу, ко је ангажован на којим пројектима, ко је у разним управним одборима... Затим, на који начин се троши новац од школарина и других студентских давања а где одлазе средства која стижу из буџета државе. Требало би, наравно, успоставити и чврста правила у вези са уписом на факултет и испитивањем студентског знања како би на минимум била сведена могућност ,,корупције у ужем смислу”.

Јавност рада као универзални лек против мутних радњи неће се, међутим, на универзитету успоставити по аутоматизму, што значи да су за то потребне многе активности и потребна је спремност на промене оних који имају моћ а и интерес да ствари држе под велом тајности. Што је, наравно, тешко остварити. Зато треба бити наиван па поверовати да ће инсистирање на јавности рада, само по себи, корупцију на универзитету, и у ,,ширем” и у ,,ужем” смислу, тек тако смањити. Међутим, ако је држави, па и самим запосленима на универзитетима, као и студентима, стало до сузбијања корупције, онда је јавност (транспарентност) тај пут који дугорочно може довести до промена.

Од уторка нова серија: Шта би Србији донео канал до Солуна