С краљем на кладионице

На XVI редовној годишњој скупштини Југословенског ногометног савеза, 17. децембра 1933. у Београду, у сали Кола српских сестара, на дневном реду су биле и – кладионице. У Извештају о раду пише да је то питање овако отворено:

„Претставници Инвалидског удружења учинили су понуду да се одобри клађење на резултате футбалских утакмица с тим да се известан проценат од чисте добити предаје Савезу.”

На то је ЈНС одговорио:

„Ова понуда је одмах једнодушно одбијена и предузето све да се клађење не дозволи не само на игралиштима него у опште.”

Од надлежних је затражено да се „оваква концесија не даје, јер је уперена противу битних интереса спорта и може довести до потпуне декаденције”.

Упркос свим настојањима кладионице су „установљене и функционишу”, пише у материјалу за скупштину ЈНС. Управни одбор је онда пресавио табак и обратио се за заштиту лично краљу Александру, високом покровитељу ЈНС:

„Решењем г. Министра унутрашњих дела дозвољено је Инвалидском удружењу Краљевине Југославије да отвори биро за клађења на спортске резултате и то са мотивацијом, да ће путем тих кладионица Инвалидско удружење доћи до већих прихода. Свесни смо тога, колико ми сви треба да доприносимо за добробит инвалида, али смо свесни тога да баш Инвалидско удружење мора своје приходе да убира на чисто моралној основи.”

А, ево, и образложења:

„Прави спорт, његови појмови о такмичењу, витештву и моралу имају основну тежњу да из спорта елиминишу новац, његов утицај, све његове штетне последице. Достојанство човека не дозвољава, да се за човеков умни или физички рад везује клађење, коцка, јер у том случају престаје васпитна снага спорта и место да спорт ствара карактере  који ће служити Краљу и Отаџбини – часно и без страха, упражњавање спорта на овај начин ствараће лабаве карактере, похлепне и поткупљиве. Достојанство се буни у нама да се снага наше омладине искоришћује у сврхе клађења.”

Наведен је још и овај аргумент:

„Ниједан народ континента, није дозволио клађење на ногометне резултате. Међународни футбалски савез (Фифа), у коме је зачлањено 48 Држава, са пет континента, водећи рачуна о васпитној и моралној сврси ногометног спорта, не дозвољава клађење на спортске резултате.”

Како је Његово величанство благоизволело да пресуди може да се закључи из текста „Нова међународна футбалска спортска кладионица” у „Политици” од 7. децембра 1935, када је краљ Александар већ дуже од годину дана био блаженопочивши:

„И поред изричите забране Фифе, да се на футбалским утакмицама не могу одржавати клађења, у многим државама покушано је да се ипак некако спроведе нека врста клађења. Покушало се и код нас. Удружење ратних инвалида чак је имало и своје киоске поред игралишта.”

Али, пара врти...

„У другим земљама забрана Фифе изиграна је на други начин. Тамо онај ко се клади није морао ићи на игралиште. Није морао бити ни у месту где се утакмица одржава. Довољно је да човек у неком клубу купи купон, испуни га, плати и чека резултат. Ето такав систем уводи се и код нас. Недавно су у Београд допутовали г.г. Арнешје, Холанђанин, и Бурда, Чехословак, који су код наших власти добили концесију, да могу у Београду отворити биро за клађење на футбалским утакмицама”, саопштила је „Политика”.

Како се професионализам развијао било је потребно све више пара, а све је мање било важно како се до њих долази. Да то није у складу с друштвеним вредностима упозорио је још 1957. француски социолог Роже Кајоа у свом чувеном делу „Игре и људи”:

 „Јасно је да су игре на стадиону у класичној Грчкој илустровале идеал града и доприносиле његовом остварењу, док, међутим, у бројним модерним државама државне лутрије, кладионице на коњским тркама су против прокламованог идеала, али оне због тога не играју мање важну улогу, можда неопходну, управо у оној мери у којој пружају нову, случајну прилику за добијање награде, која би у принципу требало да се добија само радом и заслугом”.

Указујући на изопачавање овај мислилац каже да супротно од игре (коју он зове агон), коцка (тј. алеа) „негира рад, стрпљење, окретност, квалификацију; она елиминише професионалну вредност, тачност, тренинг. Она је апсолутно: или – или. Таква правда срећном играчу доноси бесконачно више од онога што би му могао пружити живот пун рада, дисциплине и зноја.”

Кајоа је запазио да је, како бисмо рекли, „поштеним радом” готово немогуће да се из нижих слојева пређе у више. Уочио је то и у социјалистичким државама, иако није било толико видљиво као на Западу.

На друштвеној лествици могли су и могу да скоче шампиони, филмске звезде, итд.

„Игре на срећу јављају се као чисто људске игре. Пасивно чекање с предумишљајем на одлуку судбине, ризиковање неког иметка, са једнаким изгледима и да се умногостручи и да се изгуби, то је став који захтева могућност предвиђања, за које је способно само објективно и прорачунато размишљање.”

Да би се ризик искључио „намештају” се утакмице. А „улога новца је утолико значајнија уколико је његов удео већи” објаснио је још Кајоа.

„Намештање резултата” због клађења не би требало да се брка с оним да би се остварио такмичарски успех. Овде нема ништа лично, важно је да се узму паре. Битно је, на пример, да на утакмици „падне” више од три гола, а ко ће да победи ономе ко се кладио уопште није битно.

При том сама игра, утакмица, не изневерава своја правила. Варалица чак, како је тврдио Кајоа, „својим ставом штити и заступа вредност конвенција које крши, јер њему иде у прилог да им се остали покоравају”.