Унуци цвећа

Постоји изрека која каже да револуције прождиру своју децу! Када је Џери Рубин, један од вођа студентске побуне на Берклију и један од предводника чувеног марша на Пентагон, отпочео каријеру финансијског саветника, догодило се нешто слично. Наиме, студентски револуционар је из система отпора прешао у систем доминације. Од 60-их година 20. века наовамо велики број хипи-револуционара је прешао линију која раздваја систем отпора од система доминације. Међутим, то ни у ком случају не значи да је револуција из 60-их представљала ординарну бесмислицу. Управо супротно, она је на известан начин утрла пут даљим отпорима доминацији широм планете. Разлика је можда у томе што су системи отпора и доминације постали глобалнији и дисперзивнији феномени. Теоретичар постиндустријског друштва и социјалних покрета Ален Турен истиче да се отпор испољава свуда јер и систем доминације захвата потрошњу, образовање, информације, међуљудске односе, као и области политике и економије.

Ако смо од 60-их имали представнике хипи-покрета, студенте и раднике на једној, а хладне, прагматичне технократе на другој страни, данас ствари стоје другачије. Прво, данас се сусрећемо с плурализмом система доминације. Технократски етос одавно је захватио владе најмоћнијих држава света. Његовом утицају нису умакли ни системи одлучивања унутар мултинационалних корпорација и институција попут ММФ-а и Светске банке. Неспорно је да сви они скупа "кроје" оно што се у литератури назива неолибералним концептом глобализације "одозго". Друго, данас се сусрећемо са кризом легитимитета демократије. (Кин) Ако је својим леденим прагматизмом сасекао хуманизам 60-их, технократски етос данас угрожава начела међународног права и доводи у питање демократско начело грађанина као слободног учесника у јавним пословима. Отуда вероватно и произлази скептицизам који се тиче целисходности глобалног фронта отпора. Јер, скептици се питају шта може да учини шаролика и некохерентна скупина мушкараца и жена окупљених унутар студентских, радничких, еколошких и других покрета, осим да повремено одолева гуменим мецима. Наравно, уз обавезно истицање постера Че Геваре и паљење сламене лутке Џорџа Буша Млађег! Али, гле чуда, у томе и јесте садржан смисао глобалног фронта "одоздо".

Истицањем Чеовог лика, заговорници хуманије глобализације шаљу поруку која чини смисленом (бар што се чистоте уверења тиче) њихову борбу за остварење социјалне правде, смањење разлика између богатих и сиромашних, амортизовање ефеката потрошачке културе и тржишне анархије. С друге стране, паљењем лутке америчког председника алтерглобалисти изражавају протест против земље која несразмерно броју становника (шест одсто светске популације) поседује 50 процената светског богатства, односно производи више од 275 милиона тона токсичног отпада годишње, a одбија да ратификује међународне споразуме о смањењу загађења природне средине. На крају, али не и мање важно, чини се да призор гумених метака, палица и водених шмркова, којима органи репресије комуницирају с представницима другачијег погледа на свет, верно осликава настојање система да задржи становништво у оквирима "збуњеног стада пасивних посматрача збивања". (Липман)

Мада на први поглед изгледа другачије, чини се да недавни протести у Хајлигендаму (као и ранији у Ђенови, Сијетлу, Ници...) не представљају узалудну борбу присталица глобализације "одоздо". Чињеница да је свуда систем доминације одговарао силом поткрепљује тезу Џона Кина да се у језгру савремених демократија крије клица деспотизма. Уколико је систем отпора сваким протестним чином указао на делимичну тачност наведене тврдње, борба се може сматрати смисленом – никако узалудном.

Без обзира на све, извесно је да ће алтерглобалистички покрет опстати, упркос томе што ће многи студенти кренути стопама Џерија Рубина и што ће многи радници (већина већ јесте) трампити свој улични протестни ангажман за ангажман у ходницима државних надлештава у виду чекања, седења, попуњавања формулара итд. као што примећује немачки социолог Урлих Бек. Не треба сумњати у то да ће и даље бити оних који ће попут "деце цвећа" престати да прихватају идентитет који им намеће друштвени систем доминације, што је један од предуслова да појединци или групе задобију улогу историјског актера свог времена. Чини се да садашња генерација "унука цвећа" предано ради на томе.

социолог