Дан заљубљених

Данас у време глобализације људи веома брзо прихватају нове обичаје, чим оцене да су им корисни. Зато и код нас многи славе 14. фебруар као Дан заљубљених. Сматра се да је свака прилика добра да једно људско биће покаже другом да га воли, да је у њега заљубљено. „Међународни дан заљубљености” је измислио народ. Иако је познат и као дан Светог Валентина, Ватикан често упозорава да су постојала два свеца са тим именом, али да ниједном не може да се припише улога заштитника заљубљених. Популарности Дана заљубљених је допринела и његова комерцијализација. Трговцима одговара промовисање сваког празника у којем се љубав показује и доказује куповином дарова.

Славимо заљубљеност полазећи од претпоставке да је она најснажнији облик љубави. Али да ли је то баш тако?

Заљубљеност и љубав нису исто осећање. Док је љубав трајно осећање засновано на емоционалном везивању, заљубљеност је осећање засновано на идеализовању љубави и вољене особе. Из тог разлога љубав је трајно, а заљубљеност пролазно осећање. Заљубљеност није прва фаза љубави. Многи мисле да је нужно да се заљубе у некога, да би касније могли да га воле. Не само да нема гаранција да ће заљубљеност прећи у љубав већ се то углавном не дешава. Зато што је засновано на идеализацији, за заљубљивање можемо да кажемо да је оно прва фаза каснијег разочарања. Онај ко је био очаран или зачаран, касније постаје разочаран. Како из заљубљености по правилу не следи љубав, у заједници која инсистира на заљубљивању расте љубавно незадовољство, повећава се криза партнерства и брака, као и усамљеност.

Заљубљеност није природно осећање. Свако може да воли, али не може свако да се заљуби. Заљубљује се само она особа која идеализује љубав, која у њој види срећу и смисао живота. Зато се осећање заљубљивања појављује само у оним културама које славе љубав као пут ка срећи. У том смислу постоји велика разлика између западне цивилизације и источних или афричких цивилизација. Да је заљубљеност друштвена конструкција доказује то што постоје културе у којима не постоји заљубљивање.

Заљубљеност може да буде негација љубави. За разлику од љубави, у заљубљености није важан други, већ оно пријатно осећање које она побуђује. Зато што је други само средство да се изазове ужитак заљубљености – други је важан само док има ту моћ. Када емоција заљубљене особа почне да се хлади, други јој постаје безначајан.

Како је очигледно да заљубљивање није пут у љубав већ је странпутица, на нама је да пронађемо неки бољи начин за бирање одговарајућег партнера. Морамо да научимо да спојимо срце и мозак.