Читаоци пишу: мистерије Лахора

Када би растерали смог и прашину која окружује град Лахор, видео би се један веома занимљив и привлачан град у коме се преплићу прошлост и садашњост и дају му посебну чар. То је главни град пакистанског дела Пенџаба и други град по величини у Пакистану. Према процени, има око 6,5 милиона становника.

Лахор је град песника, уметника и центар филмске индустрије која носи назив Лоливуд. Познат је по бројним институцијама за образовање јер студенти из целог Пакистана долазе овде да студирају. Архитектура града је мешавина стилова могулских владара, готике и викторијанског периода.

Град је основао принц Лоха, син Рама Чандре, око 1000. године п. н. е. Од 1021. године нове ере главни је град Газнавидског царства, а после пада овог царства разне муслиманске династије, познате као Делхијски султанат, владале су Лахором. Највећи успон град доживљава док је био у саставу Могулског царства од 1524. до 1752. године. У том периоду саграђена су многа здања која данас представљају највеће атракције за туристе. Затим Сики владају Лахором, после њих град прелази под власт британске круне, све до стварања државе Пакистан 1947. године.

Тврђава у Лахору саграђена је у периоду од 1560. до 1673. године и обухвата бројна здања у којима се одвијао живот могулских владара. Улаз ("Алмагири улаз") саградио је Акбар Велики 1560. године, ту се налазила сала за аудијенцију са 40 стубова, кућа са одајама за царицу, прелепа места за купање и места за уживање; најбоље сачувана је Палата огледала, коју је саградио син Џахангира, Шах Џахан, а једно од сачуваних места је и Бисерна џамија.

Нека здања саграђена су и захваљујући једној од интересантних жена тог времена Нур Џахан. Прелепа Персијанка само једним погледом завела је сина Акбара Великог, Џахангира и од даме из харема постала му је супруга. Била је велики естета, волела уметност и лепе ствари, и заслужна је више него њен супруг за просперитет Могулског царства.

Последњи могулски владар Аурангзеб саградио је 1674. године Бадшахи џамију. Џамија је од белог мермера и црвеног камена и украшена је фрескама. Огромно двориште џамије може да прими 60.000 људи.

Једно од занимљивих здања је и гроб Нур Џахан, у преводу Светло света – име које је добила од супруга. После смрти супруга морала је да препусти трон његовом сину Шах Џахану, који се плашио њеног великог утицаја. До смрти, 1645. године, живела је у Лахору заједно са ћерком.

Занимљиво је здање Минар-е-Пакистан, које се налази у парку Икбал: кула, за коју се претпоставља да је била инспирисана Ајфеловом кулом, значајна је као место окупљања Муслиманске лиге која је 1940. године одлучила да се оснује независна држава Пакистан. Ван града налази се Шаламар врт: то је три реда терасаст врт, украшен мермерним павиљонима, базенима, водоскоцима и фонтанама; саградио га је син Џахангира, Шах Џахан.

Музеј у Лахору, чији оснивач је отац писца Радјарда Киплинга, садржи занимљиву колекцију будистичке уметности из Гандара периода, исламске уметности, калиграфије, старе рукописе, оружје, ношњу и накит.

Помешати се са становницима у базару, осетити мирисе зачина који се продају, сликати занимљиве ликове који вам се љубазно смешкају, вероватно је догађај који се не заборавља. Мушкарци воле да се сликају: испред места где нуде робу, док припремају храну, или док спремају чај; користе занимљиву позу на којој би им многи Европљани завидели, поза –седење на петама. Вероватно не пате од болести од којих болује савремени свет.

Једна од карактеристика становника је да ретко ко носи наочаре, можда виде све око себе на начин који им највише одговара, у ружичастој боји. Без непријатности можете и сами у обилазак града; брзо ћете наћи заједнички језик са таксистом који ће вас одвести на жељено место, у скромном малом таксију, у који једва успете да се угурате. Чини се да су многи од њих научили енглески језик колико је потребно да странцима испуне жеље.

Ретко ћете видети особу да проси, иако је Пакистан једна од многољуднијих земаља, и веома сиромашан.

И мушкарци и жене носе тунике, мушкараци у три боје – белој, плавој и сивој, ретко црној, код жена преовлађују различите боје; видећете лепоту женског света која вам је доступна у лепим изражајним очима и заводљивом осмеху. Неке жене се од нежељених погледа спољног света скривају испод гурке, могу бити и покривене чадором. Видећете свуда осмех на лицима, а неки ће вас у кратком разговору позвати да пођете у њихову кућу на испијање чаја.