Политика према Србима нема части

Уместо да, као до сада, Срби буду светски шампиони братске неслоге, од пресудног значаја је да у њима најзад пробуди политичка свест: о савременој политичкој ситуацији, а затим о судбини која их сутра очекује. После тога на ред долази политички програм и заједнички отаџбинско-емигрантски план.
Ову једноставну и целовиту поруку већ деценијама далеко од своје отаџбине и народа исписује теолог, доктор политичких наука, историчар и књижевни критичар Марко С. Марковић из Орлеана крај Париза, 83-годишњи српски интелектуалац, један од најцењенијих у емиграцији, који је, после пола века изопштености из отаџбине и завршених највиших школа на Западу, оставио иза себе огромно интелектуално наслеђе.
Породица Марковић има докторе науке у четири генерације на једном од најпрестижнијих светских универзитета – париској Сорбони. Он, његов деда по мајци др Ђорђе Јовановић, његов отац др Србољуб и његов син, који је добио име по свом деди, доктори су политичких наука, медицине, права и поново медицине.
Пре неколико дана добио је награду "Драгиша Кашиковић" Матице исељеника Србије, а 2000. године награду "Растко Петровић" УКС и Матице исељеника, чиме је Србија макар делимично покушала да ублажи неправду која му је нанета.

• Својим оценама рушите готово божански однос према западним вредностима – као што је демократија или слобода штампе, које су у Србији у делу јавности некритички прихваћене.

– Имао сам и ја илузије о западним вредностима, које су биле велике, а које је Запад сам напустио. Код Соловјева је било мишљење да сваки народ треба да има своју част као обичан човек. Међутим, то у политици не постоји. Без обзира на то, веровало се побожно у идеале демократије или не, данас она не значи ништа. За неколико секунди, захваљујући телевизији, можете да промените мишљење народа и да поведете милионске масе на странпутицу. За време рата у Босни синови неких мојих француских пријатеља питали су ме на којој страни може да се пређе граница да би ишли да се боре против Срба. Нису имали појма ни о својој, ни о српској историји, и наједном су били спремни да стану на страну против Срба и у Босни и на Косову. Шта је онда остало од демократије?

• На српском примеру сведоци смо, како Ви кажете, "моралног распада демократије".

– Никада у историји ниједан народ није био горе оклеветан, понижен и обешчашћен од Срба. Ако се задржимо на Француској, рецимо, на основу таквих медијских припрема маса, Ширак је био најпопуларнији међу својим народом када је ратовао против Срба. А њему је то политички било корисно из више разлога. Западни медији су писали против Срба, успели су да мобилишу све политичаре, да не говоримо о глумцима, певачима, јавним личностима, сви су били мобилисани против Срба, с изузетком социјалисте Шевенмана, који се томе није придружио, и Лепена.

• Не подсећа ли Вас овакво Ваше тумачење на тзв. теорију завере. Зашто баш нама свет то ради?

– Немам никакву теорију завере, само констатујем чињенице и сматрам да је свако имао своје интересе да разбије Србе. На једној страни Ватикан, па је папа ишао код Клинтона да га моли да убрза тај процес, или опат Пјер, који је најпопуларнији у Француској изјавио је да "треба бомбардовати Србе, чак и ако има цивилних жртава". Католици, муслимани, Јевреји, свакоме је било у интересу да разбије Југославију, да не говоримо о америчким стратешким интересима. Од Атлантика до Црног мора Американци имају стратешки пут који раније уопште није постојао. Једини који су нас могли подупрети били су Руси, међутим, никада нисмо чули руско "њет".

• У Србији се, упркос томе, инсистира да што пре и дисциплинованије испунимо све услове које Запад прописује како бисмо живели "као сав нормалан свет".

– Никакву искрену и трајну помоћ од Запада не можемо очекивати. Мене нико не може да оптужи да сам противник Америке или Европе, јер сам читавог живота њих прослављао. У мени живи љубав према европској култури. Сви смо били обожаваоци Запада, а посебно Француске. Али, они су напустили своје истинске, посебно духовне вредности.

• Шта онда можемо да очекујемо?

– Могли смо све да очекујемо да Европа није пала под америчку доминацију. Један француски стратег предлаже савез Европе, Америке и Русије, као блок против исламизма. Али то је неостварљиво, јер САД не жели мир, хоће да влада светом, да ослаби Русију и чак да ослаби Европу најездом муслиманске емиграције, тако да увек може да држи Европу подељену и у шаци. Није реч о томе да ми нећемо Европу, него Европа неће нас. Срби су распети између братске љубави према Европи и мржње којом су им ови одговорили. И Достојевски је још говорио да "имамо две отаџбине – Европу и Русију", само што Европа није никад хтела Русију. Данас бити за Европу значи бити обавезно против Руса.

• Шта је за Вас патриотизам и како ћемо га усадити нашим потомцима на начин какав је био у нашим прецима?

– Као поручник француске војске мој најмлађи син ми је, очекујући да можда буде мобилисан за интервенцију на просторима бивше Југославије, рекао: "Пре ћу у тамницу него у рат против Срба!". На основу свега што сам проживео мој циљ је био да својим написима и књигама остварим темељ за васпитање нашим будућим генерацијама. Један од главних услова патриотског васпитања је обнова наше просвете. Али то зависи од скорашњег расплета. Или ће нас Руси подржати да нам не отму Косово, или ћемо се дефинитивно предати, али ни тиме нећемо све добити. Код нас није ни она једноставна трговина "дам да даш". И кад се продамо они ће наставити да нас "тепају".

• Изгледа као да нема излаза. Ипак, он је, по Вама, у Савезу православних народа. Шта то значи и колико је такав савез данас реалан?

– У политичком смислу то је немогуће и касно. Али у духовном то је светло на крају тунела. То ће морати да се оствари. За нас, на дужи рок, нема другог излаза. Та могућност није можда тако далеко, баш зато што западне државе и народи воде самоубилачку политику. Сваке године долазе милиони избеглица из Азије и Африке, Француска има 2.000 милијарди дуга, и само кроз неколико деценија биће у ситуацији као Срби на Косову. Кроз 20 година код њих ће бити револуција и ево нам доказа да можемо имати нови почетак и то не кроз неколико векова него ускоро, у овом веку.

• Говорите да је инсталирање панисламизма у Европи покушај да је Америка дестабилизује. Брана томе могао би да буде екуменизам хришћанских цркава?

– Како говорити о екуменизму када знамо да ниједна неправославна црква није званично и јавно устала у одбрану мученичког српског народа упркос документованом сведочанству СПЦ о нашим страдањима. То је лажни екуменизам. За мене је екуменизам братство хришћанских цркава, а не неко догматско мешање цркава. Да би се до тога дошло, требало би пречистити прошлост, окренути нову страницу признавањем усташког геноцида.

• Како видите "случај Сребреница" у контексту новог светског поретка и балканских дешавања?

– Кад помислите колико је људи побио Насер Орић, за шта му је додељено три године казне, а да смо ми осуђени за геноцид, то значи да смо ми народ који мање вреди од осталих народа. Турке наводно неће да приме у Европу због непризнавања геноцида над Јерменима, а Хрватска је озбиљан кандидат за Европу, а не мора да призна геноцид над Србима и Јеврејима.

• И данас када говорите после полувековног изгнанства из Србије, код Вас нема једа и зле воље?

– Када се мој покојни отац састајао у "Скадарлији" са својим друговима, масонима, десничарима, или комунистима, увек је било велико пријатељство и јединство које је тешко објаснити. Тиме сам био заражен, то је у мени остало. Моје родољубље је свеобухватно, сматрам да једни другима треба да праштамо и да се ујединимо. Поред овог родољубља, чак сам и као историчар дошао до закључка да је свака страна имала своју лествицу вредности. Будући историчари ће рећи која је од тих политика била најцелисходнија за народ.

• Често међу кривцима за оно што нам се догађа прозивате српску емиграцију...?

– Српска емиграција је промашила своју политичку улогу, јер нигде није успела да створи утицајни политички лоби. То је последица недостатка схватања глобалне политике и схватања шта она значи за Србе. Да је то постојало међу собом бисмо се много брже ујединили. Битка се водила у Америци, а ми ту нисмо били довољно заступљени.

Ако нам запрети као држави и народу да нестанемо, дијаспора постаје камен темељац српске будућности и духовног опстанка. Наши умни људи у расејању могу да наставе српску политику. Али ако до сада дијаспора није успела да се уједини, није дошла до те глобалне свести колико ће вредети у политичком погледу? Да ли би она могла да донесе спас. Каква је данас то не би била у стању.

-----------------------------------------------------------

Српска кривица - измишљена

• У Србији је раширено тумачење да је све што нам се догађало резултат наше погрешне политике.

- Чувајмо се комплекса кривице, самоосуђивања и распећа. Највећи успех тоталитарних режима састојао се у томе да грађанима улије осећање сопствене кривице. Српска кривица измишљена је упорном и агресивном западном пропагандом. Када сам стигао у Београд и сео у такси, човек који ме возио изразио је мишљење макар половине српског народа истичући да смо "луди што се њима одупиремо, да смо одмах послушали ништа нам се од тога не би догодило". Заборављамо да је Западу управо то било потребно да се догоди да би нас раскомадали из већ познатих различитих интереса.

-----------------------------------------------------------

Широко образовање

Невероватна ширина образовања Марка С. Марковића, коју илуструју специјализације из богословља, оријенталних језика, политичких наука, историје и права, и разуђена тематска интересовања - од филозофије, историје и књижевне критике, до геополитике, употпуњују биографију не тако честу чак ни међу угледним старим српским грађанским породицама у Београду.
Напуштајући земљу као припадник Верско-идеолошког одсека Врховне команде Југословенске војске у отаџбини ђенерала Драже Михаиловића, посветио се образовању, науци и избегавању унутарсрпског сукобљавања, остављајући иза себе гомилу текстова у емигрантским листовима, али и значајна дела међу којима су "Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева"′ на француском, "Тајна Косова", "Наличје једне утопије", "Православље и нови светски поредак", "Српска апологија Русије", "Марксизам у теорији и пракси по Николају Берђајеву" и многе друге.