Таоци унутрашњих сила

Разноврсног насиља данас је напретек. Но и оно је добило нека чудна обележја. Сад су најчешће жртве из круга „најрођенијих”, или пак „први пут виђени”, а у позадини злочина открива се некакав „ментални фелер”. И тако психијатријски болесници не својом вољом нађоше се у жижи медијске пажње. Слика једног од тих злочина, можда и најстравичнијег код нас из тог делокруга, никако да избледи. Потиче из Неготинске крајине, из села Јабуковца, када је (27. јула 2007.) поубијано деветоро његових становника. Убица је познат, њихов суграђанин и комшија. Реч је о нередовно леченом душевном болеснику који је у нападу помућене свести учинио незапамћени масакр.

У вези с овим догађајем треба поставити више питања и са ове временске дистанце. Ако ни због чега другог оно због евентуалног шока у будућности у којој се не могу искључити репризе сличних садржаја. Свакодневна психопатологија нас на то опомиње. Ових дана наша јавност је, рецимо, шокирана вешћу да је син убио мајку јер је на њега ,,бацила чини“. Сличних медијских вести је на претек. Питање гласи: како је могуће да се овако опасни болесници слободно крећу нашим улицама без одговарајућег стручног третмана. Према нашим законским прописима неслужбено лице затечено с ватреним оружјем на јавном месту смешта се у затвор. Особе с мноштвом суманутих, насилничких психотичних мисли и других болесних садржаја у глави истовремено мирно шетају нашим трговима, препуштени сами себи без икаквог друштвеног надзора, иако су их стручне службе евидентирале као социјално неприлагођене. Зашто код нас нема регистра таквих болесника нити функционише њихово обавезно социопсихијатријско праћење које је било у оптицају пре ступања на снагу новог закона о здравству? Тај модел је својевремено преузет са Запада, где је и сада у примени, а код нас је насталом дедиспанзеризацијом домова здравља, по слову нових прописа, престао да се примењује. Министар здравља у вези јабуковачке катастрофе својевремено је поменуо само контролу оружја код грађана, значи лоптица се пребацује у туђе двориште.

Лечење душевних болесника биће регулисано новим законским прописима, чиме ће процедура њиховог присилног лечења бити јаснија и транспарентнија. Но, то се никако не сме изједначавати с губитком слободе, као што се може чути у одређеним круговима, нити да отежа нужну потребу за терапијским третманом.

Српска психијатрија, колико ми је познато, никада није злоупотребљавана. Принудна хоспитализација се нерадо чини и увек је стресни догађај и за оне који су приморани да је примењују. Овде се не ради ни о каквом угрожавању људских права, већ о виду помоћи. Изнуђена принуда је одговор на СОС позив неког беспомоћног и има за циљ да дотичном врати одузету слободу, не и да угрози достојанство његове личности. Овде је изгледа реч о замени теза. Чином разболевања душевни болесници су постали таоци неконтролисаних унутрашњих сила због којих могу бити опасни и за себе и за окружење. И као што се дављеник не пита да ли жели да га спашавамо, исто тако и од некога ко нема увид ни знање о тежини личног проблема менталне природе не може се тражити сагласност да би му се притекло у помоћ. Природа ове врсте лекарске услуге има своју људску димензију. Уколико се доводи у питање стручни кодекс и Хипократов завет, тим поводом настала слепа улица не може се учинити функционалном никаквим правним арбитрирањем, већ само афирмацијом хуманог чиниоца.

С психијатријске стране знало се чинити и много више. Да подсетим, за време априлског бомбардовања Београда 1941. године професор психијатрије, наш познати лекар Влада Вујић, из порушене психијатријске болнице на Губеревцу превезао је све душевне болеснике на тек формираној скели Дунавом у Панчево и Ковин. Подвиг који заслужује дивљење.

Нови здравствени прописи укинули су диспанзере за ментално здравље који су постојали при домовима здравља и на тај начин ускратили право менталним болесницима на друштвено организовану брижност о њима, као и на могућност сталног и обавезног социопсихијатријског праћења. Увек су били под будним оком стручног тима диспанзера. Учињена дедиспанзеризација уназадила је неке аспекте заштите здравља, па и менталног. Само се кроз диспанзерски рад може спречити рецидив болести и предупредити нова обољења. Никаква друга организациона форма не долази у обзир. Министарка здравља је наговестила реактивирање саветовалишта за дијабетичаре, за очекивати је да се то догоди и с диспанзерима за ментално здравље у примарној здравственој заштити.

На основу личног дугогодишњег искуства у диспанзерском раду с психијатријским болесницима одговорно тврдим да су се Јабуковац и сличне несреће у вези с овом категоријом болесника могле избећи да није напуштен ранији концепт лечења. Изгледа да смо се и на примеру нашег здравља показали као врхунски мајстори да правимо штету на рачун сопственог живљења, само да бисмо опонашали друге.

Примаријус, доктор медицинских наука, неуропсихијатар