Нереалaн пројекат

Инжењери који познају реално стање у сектору вода непријатно су изненађени покретањем давно превазиђене приче о каналу за Егејско море. Брине их што се одмах кренуло силовито (Кина, хитна израда Плана простора посебне намене), без консултација са хидротехничким планерима, a у супротности са јасним ставовима Водопривредне основе Србије (ВОС) и Просторног плана Србије (ППРС). При изради ових докумената (ППРС je закон и кровни плански документ, а ВОС има карактер уредбе), након анализа предвиђeна је могућност реализације канала само на потесу Велике Мораве до Сталаћа, у оквиру Моравске каскаде која би се градила унутар насипа за велику воду. То исто је предвиђено и за Западну Мораву до Краљева, ако се реализује каскада и на њој. Став је да држава не треба да улаже у те економски дубиозне системе, већ да само дозволи градњу ако се нађу заинтересовани инвеститори. Унета је и одредба да то не треба да утиче на диспозиције нових мостова. Значи, струка је одлучно одбацила вођење канала и даље према југу. Разлози су бројни, а овде се наводе најбитнији.

Слив Јужне Мораве је водом сиромашно подручје, са врло неравномерним протоцима, због чега се вода чак и за насеља обезбеђује са све већим тешкоћама. Просечни проток на профилу Владичин Хан је само 19,3 m³/s, али у маловођима, која трају и по више месеци, месечни протоци се спуштају на само око 1,2 m³/s (апсолутни минимуми и испод 1 m³/s). Не користи, већ јако шкоди то што се у поводњима проток на том профилу може попети на око 700 m³/s, што говори да податак о просечном протоку заварава. Пошто су јако сужене могућности за грађење акумулације, које једине могу донекле да поправе такво врло неповољно стање, водни биланси су изузетно напрегнути. Апсолутни приоритет имају насеља, затим наводњавање (ако воде преостане), тако да воде за канал једноставно – нема. Вода из акумулације Прохор на Пчињи намењена је насељима, док је реализација акумулације Кончуљ на Биначкој Морави крајње неизвесна, тако да се траже друга решења за снабдевање насеља на крајњем југу Србије.

Ако би суму новца, коју би уложила у изградњуи одржавање канала, паметно улагала сваке године у неопходне водопривредне објекте (акумулације, снабдевање водом,системе за заштиту од поплава, заштиту вода, системе за наводњавање), Србија би могла да решава већи део својих потреба у развоју водопривредне инфраструктуре.А ако се канал не одржава, са њим се дешава оно што се десило магистралном каналу Бездан–Бечеј у ХС ДТД, који је толико засут да су и пловидба и друге функције онемогућене.

Као ефекат канала се помињу и велике површине које ће се захваљујући њему наводњавати. Нетачно! Због јако малих протока у све три Мораве управо у вегетационом периоду, нисмо у стању да наводњавамо ни неке већ припремљене површине, јер у маловођу проток у Великој Морави на ушћу спада и испод 30 m³/s, што је испод доње границе за њен еколошки опстанак. Значи, нема воде за наводњавање. Да би се наводњавало, неопходне су велике акумулације у горњем делу слива, које би у маловођу наменски испуштале воду и за те потребе и за побољшање еколошких услова. А таквих локација има мало, а за њихово грађење нема новца.

Стање у сектору вода је очајно. Због јако малих улагања, па чак и због ненаменског преливања новца из сектора вода у јавну потрошњу (,,Фонд вода спасао буџет”, био је ударни наслов у ,,Политици”), прекинути су радови на најургентнијим системима заштите од поплава, заустављено је грађење неопходне бране Сврачково на Великом Рзаву без које се не могу поуздано водом подмирити велика насеља у Систему Рзав, прекинути су радови чак и на одржавању виталних система. У таквим околностима колапса сектора вода, кога као да су се одрекле све владе, покретати питање канала, који би био ,,врећа без дна” – много забрињава хидротехничку струку. Зато је ово и апел струке: прекинимо неодговорни однос према сектору вода, најважнијем сектору сваке цивилизоване државе. А то ће влада урадити ако се мане нереалног пројекта, већ водопривреди врати стабилне приходе, као што је то у целом свету (а било је и код нас), и пусти хидроструку да без ометања ради свој посао, који зна да уради на највишем светском нивоу. Закључимо: за тај новац, струка ћесвојим грађанима обезбедити и довољно воде и миран сан крај река.

Професор Грађевинског факултета Универзитета у Београду (у пензији)