Мало воде, пуно приоритета

Ако би за пловидбу бродова правцем Дунав–Егејско море било потребно обезбедити минималну дубину од 3,5 метaра и ширину пловног дела корита реке од 12 метара, онда би на том правцу требало формирати акумулације у којима би се обезбедила потребна количина воде. Имајући у виду климатске карактеристике овог подручја, које се манифестују кроз велику сезонску неравномерност падавина и мале залихе снега, намеће се питање где је могуће изградити акумулације. На то је нарочито тешко одговорити ако треба решити проблем недостатка воде узводно од Сталаћа, на току Јужне Мораве и, даље, Вардарa. То су реке које у сушним периодима имају низак водостај, тако да би бродска пловидба била, без обзира на све техничке мере уређења корита, незамислива без додатног ,,упумпавања” знатних количина воде из акумулација.

Као што су разне студије показале, што се тока Велике Мораве тиче, у том делу пловног пута вероватно не би било толико проблема с недостатком воде, имајући у виду постојеће и могуће нове акумулације у сливу Западне Мораве. Део тог потенцијала може се преусмерити у том правцу.

У сливу Западне Мораве већ су изграђене неке акумулације, од којих су најпознатије Ћелије на Расини и у Овчарско-кабларској клисури. Знатне количине неконтролисане воде налазе се и у сливу Ибра. Низводно од Сталаћа, Јужна Морава добија знатне количине воде само од Нишаве и Топлице тако да би излазак Јужне Мораве из Грделичке клисуре била граница до које би теоријски могле да се обезбеде потребне количине воде.

Да ли би те акумулације биле довољне за пловидбу током целе године? Верујем да не би, јер све постојеће акумулације се већ користе за снабдевање насеља и индустрије – што је први приоритет у њиховом вишенаменском коришћењу. С друге, еколошке стране, с акумулацијама се мора поступати пажљиво, оне се не могу експлоатисати испод одређеног нивоа како се не би десио ,,еколошки удар”. Поред тога, при употреби воде из акумулација увек постоје приоритети, од којих је први снабдевање водовода. Наравно да акумулације не би биле коришћене за пловидбу Јужном Моравом ако би тиме угрожавале снабдевање становништва водом у околним насељима.

Још јужније на релацији Грделичка клисура – Прешево наилази се на највише техничких проблема. Ради се о делу корита с великим падом што имплицира мале дубине и велику брзине воде. Изградњом низа преграда могуће је решити тај проблем али се тиме стварају услови за настанак новог проблема – исталожавања наноса а тиме и засипања акумулација. На овом делу слива не постоје техничке могућности за задржавање знатне количине воде. За снабдевање овог дела пловног пута у свим пројектима, као могуће решење помињане су акумулације на Биначкој Морави код места Кончуљ и на Пчињи узводно од манастира Прохор Пчињски. Међутим, Кончуљ је на административној граници између Србије и КиМ, тако да би цела акумулација била на територији Косова. Изградња акумулација на сливу Пчиње, с обзиром на величину и физичко-географске карактеристике слива, има већи значај са становишта производње електричне енергије него што се тиме обезбеђују знатне количине воде за пловидбу на Јужној Морави. 

Најзад, Јужну Мораву и Вардар даље према Солуну морао би да повеже новоизграђени канал, а Вардар, који малтене до Грчке има мало воде, могао да буде плован само уз изградњу нових акумулација, мада је у том делу први интерес Македоније снабдевање становништва водом и наводњавање. Зато се намеће питање да ли би Вардар у сушним периодима уопште могао да буде плован. Исто тако, тешко је рећи и да ли би Грчка била заинтересована за функционисање канала јер вода у том делу ове земље служи за системе за наводњавање.

Дакле, на великом делу замишљеног пловног пута довољне количине воде тешко би било обезбедити без новоизграђених акумулација, али коришћење акумулација би угрозило локалне водоводе и развој пољопривреде, па се због тога намеће питање приоритета.

Рекао бих на крају да независно од тога да ли ће овај водни пут бити изграђен или не, Србија би, кад би имала довољно новца, Велику Мораву требало да оспособи за пловидбу бродовима до Сталаћа. И ту би биле потребне акумулације и преводнице, али изградиле би се и неке мини хидроелектране. Тако бисмо добили 150 километара новог пловног пута, што би било важно за развој овог дела Србије.

Републички хидрометеоролошки завод Србије