Маска или јавно Ја

Људе можемо разликовати на основу тога да ли смо са њима блиски или држимо дистанцу. Први чине наш интимни социјални свет, а они други спадају у јавност. Са блиским људима можемо да се понашамо спонтано, да са њима делимо наше успехе и бриге. Између нас и блиских људи постоји нека врста љубави: еротска, рођачка, пријатељска. Односи су стабилни и чврсти јер се добро познајемо и прихватамо једни друге. У блиским односима искреност се подразумева.

Ако се у јавности понашамо као што се понашамо у блиским односима, могу настати два проблема. Или ћемо својом искреношћу увредити неког другог или ће ту искреност неко искористити да би на нашу штету остварио свој циљ. Зато је важно да се у јавности заштитимо од других и да друге заштитимо од себе. Начин да то постигнемо је да научимо да у јавности носимо психолошку маску. Носити маску је само по себи, осим у ретким изузецима, негација блискости. Особе које у блискости носе маску и претварају се да су блиске добијају етикете као „дволичне” и „лицемерне” (онај који мери, намешта лице).

Међутим, када из света блискости изађемо на улицу, уђемо у јавност, маска постаје обавезни део комуникације. Културна комуникација једноставно није могућа ако не носимо маске. Док љубав спада у блискост, љубазност спада у јавност. Љубазни смо када се према непознатој особи понашамо као да је волимо, иако не осећамо љубав. И зато су маске сасвим легитимни део наше личности – чине наше јавно Ја, које нам омогућује да позитивно комуницирамо са људима са којима нисмо блиски.

Сасвим је друго питање да ли је та маска таква да информише или да дезинформише. Носећи маску и припадајући костим, људи се на одређени начин представљају једни другима. Циљ је да код других створе одређену слику о себи. Ако су у томе успешни, тада ће се други према њима понашати на предвидљив начин.

Личност можемо упоредити са продавницом која има излог. Непознати људи који пролазе улицом примећују шта је у излогу. Уколико су заинтересовани застану, пажљивије погледају у излог, ако препознају нешто што их занима, уђу у продавницу. Исто тако носимо наше излоге и представљамо се другима. Претпоставка је да оно што има у излогу има и у продавници. У великој већини случајева је заиста тако. Али, некада има у излогу, а нема у продавници или обрнуто – главна делатност продавнице није представљена у излогу.

Познавање концепта маске помаже да се смањи наивност и код одраслих и код деце. Сви смо психолози који покушавају да разлуче шта је нечија маска, а шта је онај други део личности.