Астероиди – меци у свемирском рикошету

Ако би се бацио новчић с врха Емпајер стејт билдинга, каже урбана легенда, сићушна кованица би падом с висине од 381 метра добила такво убрзање да би смрскала главу пролазника на коју би се сручила. С много веће висине хитнут је у правцу Земље астероид2012 DА₁₄, чији је пречник 40 метара – као половина фудбалског игралишта, а маса 130.000 тона, и управо је прохујао тик поред нас. Да нас је погодио, нанео би штету равну оној коју би починило детонирање тренутно најјаче атомске бомбе. У неком тренутку, астероидће, кружећи васионом, поново стићи до нас а тада би му путања могла бити делимично промењена, водећи га директно ка Земљи и претварајући човечанство у колатералну штету свемирског рикошета.

У Сунчевом систему откривено је око 600.000 астероида а сигурно је да их је много више. Њих хиљаду, чији је промер већи од једног километра, орбите воде у близину Земље, наводи Игор Смолић, астроном са Института за физику. Већ и астероиди такве величине, ако би се залетели у нас, изазвали би глобалну штету. Са Земљом би требало да се мимоиђе и неколико астероида од десет километара, такозваних убица планета, попут оног који је пре 65 милиона година истребио диносаурусе и 75 одсто свих врста. Оних чији је пречник око 150 метара, што је довољно да изазову масовна разарања у читавим регионима, претпоставља се да има око 100.000.

–Статистички, астероид од 150 метара могао би пасти на нас једном у пет хиљада година. Астероид од једног километра има шансе да нас уништи једном у пола милиона година. Онај који је готово затро живот на Земљи приспева једном у сто милиона година. Статистика, наравно, не обавезује. Интервали могу бити и знатно дужи, а можда нас нешто крупно тресне већ у блиској будућности – каже Смолић.

И пре педесет година астероиди и комете су зујали свемиром, али су људи мирно спавали, ушушкани у незнање. Тек у последњих двадесетак година почели смо да детаљно пратимо кретање астероида и већ смо открили око 600.000 тог васионског стења. За још десет година, када опрема буде и боља, можда ћемо идентификовати 1.200.000 „каменчина”, од којих би се неке могле устремити директно ка Земљи.

Видљивост астероида и комета за телескопе зависи од тога колико су сјајни. Ако нам прилазе са исте стране где нам је Сунце, као овај што је експлодирао над Уралом, немогуће их је видети. И то је један од разлога због којих би сутра у орбиту Земље требало да буде лансиран телескоп у канадском сателиту НЕОССат, који ће мотрити на објекте који нам се примичу са Сунчеве стране. Најмоћнији пар телескопа који тренутно „лови” астероиде је Пан СТАРРС, од којег ће још снажнији бити ЛССТ, за чију је изградњу, која се очекује до 2021. године, донацију дао и Бил Гејтс. Пречник његовог главног огледала биће читавих 8,36 метара.

Судећи по прорачунима орбита за астероиде и комете које смо до сада спазили, ниједно небеско тело неће нас ударити бар до 2100. године. Рачунице на дужи рок су непоуздане. А ни за ове на краћи рок астрономи не могу апсолутно да гарантују.

– Није све у свемиру подешено као у фином механизму, како то обично замишљамо. Орбите астероида се мењају. На њих нарочито утиче пролазак поред неког већег тела, а путање им стално ремети Јупитер, чије је гравитационо поље јаче него свих осталих планета у Сунчевом систему. Астероид2012 DА₁₄ је, на пример, имао орбиту од 366 дана а онда се она, након недавног мимоиласка са Земљом, скратила на 317 дана – објашњава Смолић.

Ако би се неки астероид збиља устремио према нама, постоји неколико идеја шта бисмо могли да учинимо, али немамо технологију којом би иједна од њих била изводљива. Из Русије је најављена изградња штита од метеорида, али би то коштало две милијарде долара, а неизвесно је како би радио и да ли би помогао. Како смо недавно видели, ни амерички штит од нуклеарних пројектила није прошао тестове.

Једна од опција била би она виђена у филму „Армагедон” – да се у астероид убаци нуклеарна бомба која би га разнела на комадиће пре него што допре до Земље. Друга идеја је „гравитациони трактор”. Свемирска летелица би пресрела астероид и својим ракетним моторима, у теорији, успела да га измести с путање, довољно да нас промаши. Трећа варијанта заснива се на ефекту Јарковског. Сунчево зрачење пада на астероид, загрева га и израчено топлотно зрачење делује као слаб ракетни погон, који такође може да му помери курс. Када би се једна половина астероида офарбала бојом која одбија доста светлости, сунце би, уз мало среће, „погурало” небески камен у другу страну и скренуло га с курса који га води судару са Земљом. Јасно је зашто Холивуд није изградио свој сценарио око тог ефекта. Радници са нафтне бушотине који сврдлају астероид да би у њега забили нуклеарку делују мужевно, док молери који га фарбају, барем сада, док никакве опасности нема, звуче смешно.

В. Вукасовић

-----------------------------------------------------------

Супернове довољно далеко

Геомагнетске олује, које се распростиру свемиром након експлозија на Сунцу, попут оне прошлогодишње, могу да продрмају Земљино магнетно поље и поремете рад сателита, радио-веза и система навођења, али нам за сада нису загорчале живот. Супернова, звезда на самрти, које ослобађају огромне количине енергије и емитују ултраљубичасто зрачење толико снажно да би спржило нашу атмосферу и побило живи свет на планети, нема у близини Земље.