„Клеш” апокалипса

„Страшан је осећај када си на некаквој низбрдици, клизиш надоле и узалуд зариваш нокте у блато покушавајући да зауставиш пад. А нигде у близини нема никога ко би ти притекао у помоћ”. Овим речима је Џо Страмер, из панк групе „Клеш”, описао своје расположење с краја седамдесетих година, када је писао композицију „Лондон зове”.

А било је то, по њему, апокалиптично време, Темза је претила да потопи централни део британске престонице, догодила се трагедија у нуклеарној електрани „Три миље”, а полиција је била спремна да у моменту одговори на сваки покушај исказивања социјалног незадовољства. Наравно, има ту и елемената незадовољства чланова бенда сопственом финансијском ситуацијом, као и стрепњом да се ера панка убрзано ближи крају.

И све поменуто изражено у музичком маниру, насталом у периоду 1974–1976. у САД, Великој Британији и Аустралији. Израстао из, такозваног, гараж-рока и сличних стилова, панк је, у суштини, био једноставна музика, али са јасно израженим бунтовничким порукама. Тачније, са прецизно артикулисаним бесом који је тињао у тадашњој младој генерацији, неспремној да се емотивно везује за поруке које је пружала претходна фаза рок музике.

Отуд код Страмера фраза: „Фолирантску битлманију смо испрашили”, иако су узори панкера биле управо групе Битлсере, попут „Кинкс” или „Ху”. Уз то, у тренутку када се појавио панк, музичка сцена је била преплављена „презаслађеним” хитовима, углавном пристиглим са америчког тржишта, изузетно продуцираним и одсвираним, али без трунке социјалне енергије коју су покренули рок ствараоци из шездесетих година.

Песма „Лондон зове” је снимљена 1979. у оквиру истоименог албума. Многи су ову композицију оценили као нешто најлепше што је група „Клеш” икада урадила. А уз „Рамонсе”, „Секс пистолс” и друге бендове тог времена, они су из корена, и са огромном искреношћу, мењали рок израз.

„Клеш” су у оригиналној постави чинили: Џое Страмер, певач и гитариста, Мик Џонс, гитариста и певач, Пол Симонон, басиста и бубњари Тери Чајмс и Ники Хедон.

У њиховој музици било је много политичке провокације, експеримента и бунтовништва. Издавачка компанија „Си-Би-Ес”, за коју су снимали, промовисала их је чак као – „Једини британски бенд који вреди”. Колико је издавач веровао у њих сведочи и то што су им за први ексклузивни уговор исплатили чак 100.000 фунти. Ово је била огромна сума за бенд који је до тада одрадио једва тридесетак свирки, и то ни у једној прилици као посебна атракција.

Медији су били сурови. Објавили су да су се „Клеш” продали естаблишменту. Један критичар је отишао корак даље са констатацијом: „Панк је умро онога дана када су ’Клеш’ потписали за Си-Би-Ес”.

Ипак, према речима једног од људи из непосредног окружења групе, био је то класичан пример уговора какав ни један бенд не би смео да потпише. „Клеш су морали све сами да плаћају, од организације концерата и турнеја и промоција истих, до изнајмљивања студија за снимање”. Уз то, „Си-Би-Ес” је одбио да изда њихов први албум у САД оценивши га – „претерано сировим” за америчко слушатељство.

На додели награде „Греми” 2003. у знак сећања на тада већ преминулог Џоа Страмера одсвирана је композиција „Лондон зове”. Бенд који ју је извео чинили су: Брус Спрингстин, Елвис Костело, Дејв Грол, Стив ван Зант, Пит Томас и Тони Кенел.

----------------------------------------------------------------

Лондон зове

Лондон зове удаљене градове

Рат је објављен и битка се приближава

Лондон зове подземље

Изађите из страћара, момци и девојке

Лондон зове, не гледајте у нас

Фолирантску битлманију смо испрашили

Лондон зове, ми немамо тај ритам

Осим за прстен на полицијској палици

Наступа ледено доба, сунце издише

Следи отапање и лоша жетва

Мотори посустају, али не плашим се

Јер Лондон тоне, а ја живим поред реке

Лондон зове зону имитација

Заборави брате, можеш то и сам

Лондон зове зомбије смрти

Не суздржавај се, удахни поново

Лондон зове, а ја нећу да ћутим

Али док смо причали видео сам да посустајеш

Лондон зове, јер немамо врхунце

Осим онога жутооког

Следи отапање и лоша жетва

Мотори посустају, али не плашим се

Нуклеарна омашка, али не плашим се

Јер Лондон тоне, а ја живим поред реке

И пази ово,

Лондон зове, да и ја сам био ту

И знаш шта су рекли – да, нешто је и истина

Лондон зове и на крају позива

Након свега, зар нећеш да ми се насмешиш

Лондон зове,

Никада се нисам осећао тако, тако, тако…