Да ли је обећани рај стварно рај?

Стваралачка генеза Тафила Мусовића (1950) развија се у утемељеном садржајном и формалном органском току који се данас може грубо поделити на његов београдски и амстердамски период. Већ на Мусовићевој првој самосталној изложби, одржаној пре 35 година у Београду, уочена је његова динамична енергија и уметнички дар, а поетика фигурације, актуелна тих осамдесетих година, обележила је ову сликарску естетику. Пробијајући се кроз живот и тражећи стабилније место за уметничку активност, Амстердам је крајем осамдесетих постао Мусовићева нова адреса. Не мењајући суштински свој поетски дискурс, ту наставља континуирано да ствара продубљујући сопствену веру у сликарство као дугачак пут на којем је једино значајно само путовање. На том путовању деценије су обележене његовим изложбама у Холандији где се изборио за позицију аутора дискретне и дозиране присутности.

У протеклој деценији уметниково присуство на београдској ликовној сцени све је видљивије, а поверење у сликарски чин и своју емоционалну импулсивност представио је на неколико самосталних изложби од којих се она у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” издваја својим ретроспективним карактером и обимом. У том контексту значајна је и монографска студија посвећена Мусовићевом стваралаштву у области цртежа, представљена у Београду 2010. године. Симптоматично је да тематске асоцијације својих сликарских и цртачких циклуса Мусовић оснажује и вишезначним насловима изложби – „Згуснуто сећање“, „Прошлост још није прошла” и нове „Стање раја”–  проблематизујући и на тај начин стања и ситуације пројектоване као вечне теме идентитета, егзистенције, егзила, добра и зла.

Ван сваке сумње, у континуитету временом сазрелих, понављаних и поново актуелних тема и дилема може се посматрати и нова београдска поставка Тафила Мусовића у Галерији Културног центра. Зато она не изненађује али проширује и утврђује уметнички простор свежином нових питања, сумњи и сликарске праксе. Разумемо је и као једну од станица на стваралачком путовању са препознатљивим ауторским ставом и одређеним естетичким и етичким начелима. Наклоњен традиционалним вредностима уметничког језика,Мусовић негује рукописну ортографијуекспресивне цртачке виртуозности и снажног сликарског геста потенцирајући линију архетипског и интуитивног. Свакако, у рецепцији овог рада упадљив је и капитал интелектуалног фундуса, ауторов афинитет за традицију и њена изворишта, неговање веза са културном историјом.

Наслову нове поставке „Стање раја“ Мусовић додаје мото: „Да ли је зима прошла у Београду, или се још увек вуку њени бели репови по граду?“ , реферирајући на муку актуелне транзиције и постапокалиптичко стање раја.

Поигравајући се феноменомраја и његовим виртуелним пројекцијама,

аутор у ироничном тону рециклира површне идеје о добру и злу, рају и паклу, идеалном и судбинском, сублимишући ове антиподе у јединствени проблемски оквир времена и његових метастаза.

И сам концепт поставке је на одређени начин провокативан. Наиме, Мусовићкомбинује шест слика пејзажа са седам еротских цртежа који на први поглед имају једноставан сиже лаконски срочене визуелне фразе. Међутим, идеја о жестини сукоба њихових амплитуда уграђенаје у визуелну матрицу концепта поставке, а њихову компатибилност обезбеђује и заједничко енергетско поље. Тако сликарске сижее кадрираних пејсажа са магично осветљеним путем, између кавеза и шумских пасажа, који се у перспективи сужавају и воде у непознато, као виолентна метафора стања раја, прате еротском енергијом обојени цртежи. Релативизујући наше поимање раја и/или пакла као и привидност интимних простора не/среће, они нивелишу тематски оквир ових радова и њихову сферу амбивалентног значења. Јер, у Мусовићевом „Стању раја”, блиском идеји Истеривања из раја, нема више ни Адама и Еве, а суштинска снага имагинарног сублимише наше снове и магичну идеју о идеалном свету.