Проблем са срећним крајем

Није ништа необично што наша јавност жарко жели да се наши споменици културе и природна добра упишу на листу светске културне и природне баштине. То значи да се нађу раме уз раме са Лувром и египатским пирамидама.

Национална комисија за сарадњу са Унеском изабрана је по повратку Југославије у крило Унеска 2000. године, са мном као председником. Захваљујући изузетно верзираној мисији наше земље при Унеску, са амбасадором Драгољубом Најманом на челу, уз посебно разумевање генералног директора Унеска Коичире Мацуре и уз убедљиву документацију наших завода, та комисија је успела да се током њеног мандата упишу на листу светске баштине ови наши споменици културе: Високи Дечани (2004), Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија (2006), а на листу "Памћења света": Архив Николе Тесле (2003) и Мирослављево јеванђеље (2005). Са манастирима Сопоћани (1979), Студеница (1986) и Гамзиградом, о чијем уписивању се одлучује ових дана на Новом Зеланду, нашао се импозантан број наших споменика на Унесковој листи, колико немају ни неке веће државе од Србије.

Сва узбуђења око уписа на Унескову листу мешавина су непознавања процедуре и терминолошких грешака. Не улазећи у то ко је крив за сваки елемент збрке око Петроварадинске тврђаве, изложићу право стање ствари, а тек на крају, као позоришни човек, саопштићу срећан крај.

Да би једно културно добро дошло на Прелиминарну листу која се шаље Унеску у Париз као списак кандидата за светску баштину, предложену листу мора да прихвати влада те земље. На њу могу да дођу само споменици културе који се налазе на списку културне баштине те земље. Србија своје културно наслеђе сврстава овако: под бројем 1 оне који су од изузетног значаја, под бројем 2 од великог значаја и под бројем 3 остала културна добра.

Сви споменици културе који су на седници наше Националне комисије за Унеско кандидовани за Прелиминарну листу за Унеско већ су пре неколико година, одлуком тадашње владе, подведени под прву категорију као споменици "од изузетног значаја" (Београдска тврђава, Манасија, Царичин град, Смедеревска тврђава, Рајачке пивнице, Виминацијум, Винча и Медијана); само је, не знам из којих разлога, Петроварадинска тврђава подведена под категорију споменика културе "од великог значаја". Кад се на седници Комисије 23. маја 2007. расправљало о предлогу за Прелиминарну листу, присутна чланица Републичког завода за заштиту споменика Србије, која важи као познавалац ове материје, рекла је да се за листу Унеска могу кандидовати само споменици културе "од изузетног значаја", а поменута тврђава то није. При том је усмено коришћена погрешна терминологија. Споменици сврстани под бројем 1 називани су споменицима "од светског", а под бројем 2 "локалног карактера", што је потпуно погрешно. Тако су и у записник са састанка ушли ови непрецизни усмени термини као аргумент за одлагање уписа Петроварадинске тврђаве на Прелиминарну листу. Сирмијум, споменик културе, на предлог Слободана Машића, прихваћен је да се уврсти на Листу за Унеско, и сврстан је међу споменике од изузетног значаја, и то не као замена за са листе "скинуте" Петроварадинске тврђаве.

Стављањем на Прелиминарну листу, држава гарантује да споменик завређује да буде кандидат за светску баштину. Држава-чланица има право да сваке године за упис на Унескову листу кандидује једно културно и једно природно добро. Ових дана погрешно је интерпретирано да је привременим укидањем кандидатуре за Прелиминарну листу Петроварадинска тврђава лишена заштите Унеска.

Кад споменик културе уђе на ексклузивну листу Унескове светске баштине, држава се обавезује да се о њему у сваком смислу брине. Унеско не преузима материјалне обавезе нити организује заштиту. Али редовно шаље стручњаке да провере да ли држава чува споменик од свих варваризама, урбанистичких, архитектонских, амбијенталних, еколошких... А и то није мало! Уколико Унеско установи да се држава о том споменику светске баштине не брине, скида га са листе, а та земља годинама нема шансе да кандидује неки споменик са свог подручја.

Има изузетака. Трагичном геополитичком судбином, то су наши манастири на Косову и Метохији, о којима Унеско има обавезу да се посебно брине, и то кад их прогласи за угрожену светску баштину, што је он и учинио за поменуте манастире. Унеско, који нема своју војску ни полицију, својим ауторитетом утиче да међународне снаге штите те вредне објекте, што је до сада само делимично успело. А да нема те обавезе, ко зна шта би се десило са нашим наслеђем на Косову.

А сад обећани драматични обрт... По тумачењу Драгољуба Најмана, дугогодишњег поузданог "унесковца", на Прелиминарној листи за Унеско се могу наћи споменици које наша земља сврстава међу оне "од изузетног значаја", али и оне "од великог значаја". Јер зна се да за споменик који Комисија кандидује за Унескову листу предстоји још веома строга процедура која обезбеђује пролазност само оним објектима који то и заслужују. А, наравно, да неће шкодити да се Петроварадинска тврђава придружи првој категорији, што је Нови Сад већ предузео.

Остаје да поступимо у складу са овом информацијом и да Комисија врати Петроварадинску тврђаву међу кандидате за Прелиминарну листу. Рокови нису прошли. А којa ће наша културна и природна баштина бити кандидована у наредном вучењу, одлучиће нова комисија коју ће именовати Влада Србије кад се обаве обимне процедуралне радње и политичке консултације. Желим јој сваки успех! Тежи посао у свом јавном животу нисам радио него овај на челу Националне комисије. Оне који воле да раде, али и да зараде, обавештавам да је функција почасна, а то код нас значи да се само ради, а хонорара и плате нема.