Без Пуђе нема поласка

Чланови Extreme Summit team-а, предвођени нашим познатим алпинистом Драганом Јаћимовићем, првим човеком из Србије који је освојио највиши врх на свету, покушаће да се успну на највиши врх на свету Монт Еверест (8.848 м) и досегну тачку изнад које нема ничега: место на коме престаје земља, а почиње небо.
Овај подухват, успон, трајаће до 4. јуна ове године.
У деветочланој екипи су: Драган Јаћимовић, Милош Ивачковић, Драгана Рајбловић (прошле године, као прва жена из Србије на врху изнад 8.000 метара, стекла право да равноправно са осталим члановима експедиције подели драж успона на ову магичну планину), Марко Николић, Петар Пећанац, Симо Драгићевић, Драган Петрић, Басар Чаровац, Илија Андрејић.
Захваљујући агенцији Mmd Corporate, на страницама "Путовања" ћемо вас укратко обавештавати о току њихове авантуре.

4. 4. 2007.
Морали смо да устанемо рано. Сирдар Бола нас је пробудио у 7.30 по кинеском времену, што значи да је то 5.30 по непалском. Управо је свитало изнад Зангмуа. Доручковали смо на брзину, и већ после осам били смо у џиповима на путу за Нyлам. Пут води уз кањон правећи серпентине све до 3.700 метара надморске висине. Данас смо тако направили 1.000 метара успона, што није проблем на овим висинама.

5. 4. 2007.
Ноћ у Нyламу је била весела. Пси луталице су имали своје обрачуне, а сваки камион који је синоћ прошао кроз једину улицу у граду морао је да се огласи сиреном. Прохладно време и западни ветар су нас испратили на успон. Пењали смо се уз један стеновити гребен на којем су се вијориле молитвене заставице. Успон је трајао неколико сати, а достигли смо висину од 4.400 м. н. в. Ту смо направили неколико занимљивих фотографија, а затим се вратили у долину према Нyламу.

7. 4. 2007.
Данас смо имали проблема са конекцијом на сателит, али је на крају све прорадило. Техника се на овој висини понекад чудно понаша.
У Тингрију је пре подне било доста топло, да би се по подне спустили тамни облаци. Јак ветар дизао је облаке прашине и песка па је видљивост била смањена на 100 метара. Ми смо јутрос искористили прилику да урадимо аклиматизацију на оближњем врху који је на 4.600 м. н. в. Одавде се одлично видео највиши врх на свету. Поглед на северну стену Евереста стварно човека оставља без даха. Сада ми је јасно зашто је Тибетанци зову Чомолунгма, што у преводу значи – Богиња мајка земља.

8. 4. 2007.
Устали смо око осам сати по кинеском времену. После доручка и паковања ствари, негде око 10, кренули смо према базном кампу. По нас су дошла три џипа CTMA (China Tibet Mountaineering Assossiation). После педесет километара вожње према Ласи (главни град провинције Тибет), појавио се велики путоказ за базни камп на којем је писало да је он удаљен 101 километар. Након шест километара од скретања дошли смо до капије улаза у Национални парк Еверест. Ту је обављена рутинска контрола наших дозвола за пењање и виза за улазак на Тибет. Пут нас је даље водио на превој Панг Ла (5.120 м) до којег смо дошли после 27 километара вожње уз серпентине. Иначе, превој је од уласка у Национални парк удаљен само пет километара ваздушне линије! Са превоја се одлично виде четири врха изнад 8.000 метара: Монт Еверест (8.848), Лоце (8.501), Макалу (8.476) и Cho-Oyu (8.201).
Са превоја смо се спустили у долину глечера Ронгбук. Манастир Ронгбук (4.980), како кажу, религијски је објекат подигнут на највишој надморској висини на свету.

9. 4. 2007.
После доручка обишли смо једно узвишење на којем се налазе плоче са урезаним именима погинулих на Евересту. На једној од њих стоји име Зорана Милетића из Ниша који је остао на североисточном гребену негде у висини 7.800 м. н. в. Плочу је поставила Војвођанска експедиција на Еверест 2005. године. Ветар је током аклиматизационе шетње константно појачавао брзину па смо се због тога вратили до наших шатора.

10. 4. 2007.
Сунце је обасјало наш камп у 9.53 часова. Али, већ после сат времена дошли су тамни облаци са севера и почео је да пада снег. С ветром уз лице, кренули смо на аклиматизацију. По првобитном плану требало је да одемо до испоснице манастира Ронгбук, али се после пола сата са десне стране указао један мали глечер, па сам кренуо уз њега. То је био пун погодак. Лагано смо се пели, што по моренама, што по самом леду испод кога се чуо хук воде. Временом глечер се сужавао, а гранитне литице са стране су биле све веће и веће. Лагано смо добијали на висини а да то нисмо ни примећивали. После два сата стигли смо до краја.

11. 4. 2007.
Кинези су ове године променили многа правила везана за успон на Еверест. Разрађивали смо тактику како да наступимо пред њима јер није свеједно да ли ћемо добити десет јакова више или мање. Добили смо неколико јакова мање него што је било планирано, али то је занемарљиво у односу на велике комерцијалне експедиције којима треба и по двеста јакова!

12. 4. 2007.
Данас је по плану Пуђа церемонија, али пре тога отишли смо на Ронгбук глечер да бисмо направили добре фотографије за наше спонзоре. После сат времена ветар нас је тако добро охладио да нисмо више осећали прсте на рукама. Спустили смо се назад у базни камп, где је већ стигао монах из манастира Ронгбук.
Присуствовао сам на много Пуђа церемонија пред почетак експедиције, али ова је била изузетна. Ова церемонија у базном кампу служи да се да благослов свима који крећу према врху. Ниједан шерпас неће се ни померити док се Пуђа не заврши. Нема Пуђе, нема ни пењања!
У трпезаријски шатор нам је увече дошао један доктор из Норвешке. Хтео је да узме узорак из наше пљувачке да би се урадило генетско истраживање нашег ДНК потенцијала. Наводно, постоји разлика између људи који су се попели на Еверест и осталих смртника. Пристали смо, уз његово обећање да ће нам на и-мејл адресу послати резултате истраживања.

13. 4. 2007.
Устали смо мало раније јер је данас била по плану аклиматизација до мидл-кампа на 5.700 метара. Први део пута води поред морене глечера Ронгбук и прилично је монотон. Тек када смо добили на висини указале су се планине које се налазе на самој граници Кине и Непала: Лингтрен и Пумори. Еверест се, наравно, види из свих углова, чак високи Цанг-це висок преко 7.700 метара не може да га заклони.

16. 4.2007.
После доручка спаковали смо соларне панеле, акумулаторе, радио уређаје, каблове за расвету у Аклиматизационом базичном центру (АБЦ) и још много техничке опреме која нам је јуче била потребна. Пошто ћемо се после аклиматизације овде вратити сви су оставили део ствари у шаторима. Трпезаријски шатор и кухиња остају у Базичном центру (БЦ), а од особља кувар и један његов помоћник. Други кувар креће са нама и он се више неће враћати назад.

17. 4. 2007.
Пробудили су ме јакови. Њих тридесетак спавали су сабијени међу нашим шаторима. Јутро на глечеру је било без иједног облака. Тек сада видим где смо заноћили. Наши шатори су укопани у камењар морене, а с друге стране пресијавају се огромни зеленкасти ледени сераци. Неки од њих виши су од 50 метара. Јуче смо направили грешку јер смо дошли пре наших јакова у камп. Чекали смо их више од два сата да нам донесу шаторе. Зато сам их данас пустио пре нас, а ми смо полако уживали у шесточасовној шетњи до АБЦ-а (6.400 м). Ако би чланови других експедиција прочитали да сам написао да је успон до АБЦ-а "шетња", сигурно би се наљутили. Поздрављамо вас први пут из АБЦ Еверест са 6.400 м. н. в..

18. 4. 2007.
У АБЦ-у сунце излази раније него доле у БЦ-у. Нико није спавао баш најбоље, једино се доктор хвалио да му је ово најбоља ноћ до сада. Данас смо подигли комуникацијски шатор. Сви покрети су нам као на успореном снимку. Када радите на овој висини и када је атмосферски притисак само 464 милибара, онда је дехидрација изузетно изражена.

19. 4. 2007.
Још се привикавамо на висину. Помало нас болуцка глава пре устајања, али касније, како дан одмиче, све је ОК. После доручка имао сам састанак са шерпасима пењачима о њиховим обавезама у наредних двадесетак дана. Инсистирали су да им напишем на папир шта све треба да се изнесе у висинске кампове јер, како кажу, тако им је лакше.

21. 4. 2007.
Поново проблеми са опремом. Јуче нам је "цркао" и други лаптоп, само што смо успели да оспособимо сателитски модем. Очигледно нам није суђено да имамо среће са техником овог пута, али ако је то цена да имамо успеха као експедиција, онда нека тако буде. Иначе, данас непрестано пада снег, тако да су све активности у АБЦ-у сведене на минимум. Сви су се забили у шаторе и свако на свој начин "убија време".

22. 4. 2007.
Тим је покушао успон до северног седла (7.150 м) у нади да ће успети да поставе први висински логор Ц1. План је био да ако успеју да га поставе, ту и преспавају. Ипак, Еверест не би био Еверест да се у тренутку не промене услови. Дочекао их јак ветар тако да су донели мудру одлуку да се врате и преспавају у АБЦ-у. Сада сви пијемо чај и уносимо што више течности у организам, чекајући прву бољу временску прилику да кренемо у Ц1.

Срдачан поздрав са Тибета од чланова експедиције Еверест 2007.