Последње уточиште наде

Зашто у Србији данас „цветају кладионице“? Одговор тражи кратко враћање на крај осамдесетих година прошлог века. Сећам се, тада, јако популарних испраћаја у ЈНА. Као у трансу певало се: „Ко то каже, ко то лаже, Србија је мала, није мала, три пута ратовала и опет ће ако бог да среће“! Тада смо као друштво започели игру карме. Нажалост није ми тих година била позната Фројдова теза да „лудило не увиђа нико, кад и сам учествује у њему“. Вероватно бих лакше поднео то време. Заиграли смо руски рулет са деструктивном влашћу и НАТО официрима из милосрдног анђела. Ово време је песнички, сјајно, описао Балашевић у „Плавој балади“: „И тад су дошли попови, па топови, па лопови/И читав свет се изобличио/Испузали су грабљивци, па лажљивци, сналажљивци“. Изгубили смо пуно живота, достојанство и моралне вертикале.

А онда смо 2000. заиграли на карту наде. Нисмо више изгледали као велика бувља пијаца. Бензин смо почели да точимо на пумпама а не из ,,кока-кола“ флаша. Али постоктобарске елите су „проиграле“ карту. Већина је опет изгубила игру. Србија је данас сиромашна, корумпирана, тајкунски приватизована, неправедна, неорганизована и „лажно нашминкана“. А када је тако, од „земље бувље пијаце“ постали смо земља где лако „ничу“ кладионице. Последње уточиште наде.

Наравно, коцкарске игре јесу феномен свих друштава. И најбогатијих и најсиромашнијих. Игре на срећу произилазе и из људске природе и из социјалних мотива. Човек није само биће које ради: човек је и хомо луденс. Различитим играма људи задовољавају део потреба као што су: изражавање креативности, забава, разонода, лака зарада, комуникација и емотивна размена са другим људима.

Међутим, важно је приметити: друштвенa кризa, незапосленост, аномија и масовно сиромаштво подстичу коцкање. У ситуацијама када се угрожава људски рад као вредност, расте број људи који путем ,,среће“ желе да промене ,,судбину“ и нестимулишућу животну стварност.

Овде се отвара питање када потреба за игром прелази у своје извитоперење? У мојој науци дали смо неколико одговора на ово питање. Када свет игре постане свет реалности. Када се јављају велики материјални губици који угрожавају социјално стање појединаца и породице. Када коцкарске игре постану застор опијања и употребе дрога. Када коцкање постане преовлађујући начин провођења слободног времена. И коначно, свака коцкарска игра, од рулета у казинима до спортске кладионице, рађа ризик за развој коцкарске страсти која значи немогућност самоконтроле и зависност.

У истраживању београдског Центра за проучавање алтернатива из 2004. (публиковано у књизи ,,Млади загубљени у транзицији”), у коме сам учествовао како бих проценио карактер ризичних понашања српске омладине, дошао сам до занимљивих налаза. Могуће је да се за ових девет година нешто битније променило, али тада смо забележили да у спортском клађењу учествује скоро половина мушке омладине у Србији између 17 и 35 година (и само око шест одсто девојака).

Најмање се кладила омладина из Београда и са села, а највише из градова средње величине. Утврдили смо и да финансијска ситуација у домаћинству није била у значајнијој вези са одласком у кладионицу. Ипак, скоро трећина младих која је оценила да је финансијска ситуација у њиховом домаћинству таква да ,,немају довољно новца за храну” играла је спортско клађење. Највећи број младих који се клади (око 63 одсто), недељно је трошио око 25 евра. Четвртина омладине трошила је недељно између 25-90 евра.

Међутим, стављањем у однос спортског клађења са другим ризичним понашањима дошли смо до забрињавајућих података. Показало се да они који играју спортско клађење у односу на оне који не играју: три и по пута више пију алкохолна пића; два пута више се опијају; три пута више употребљавају алкохол заједно са дрогом; један и по пут више су употребљавали марихуану; један пут више су имали искуства узимања екстазија; један и по пут више су имали физичке обрачуне. Спортско клађење је у великом броју случајева реакција незадовољства омладине, и то пре свега младића, на животну стварност која их окружује. Пут у неслободу могу заједно пратити алкохол, дрога, агресивност и кладионице. Коцкање је у транзиционој Србији често начин бекства од суморне друштвене и личне реалности. Кад неки млади немају отворене могућности да стварају онда се јавља, оно што је Ерих Фром назвао, ,,синдром изопачавања живота“.

Професор социјалне патологије на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију БУ