Прва нехемијска болест зависности

Коцкање је друштвено прихватљива активност која прати људски род од памтивека. Међутим, код људи који „изгубе контролу над игром” ова разонода лако може да прерасте у болест. Сходно томе, неопходно је разликовати друштвено прихватљиво коцкање које je вид игре, ризично коцкање које такође није болест, затим проблематично коцкање које је увод у болест и патолошко коцкање које је болест и захтева третман.

Друштвено прихватљиво коцкање се углавном односи на класичне игре на срећу – лото, лутрија, бинго – али и на свако друго коцкање које не ствара значајније проблеме. На пример, ако сте отишли у кладионицу или казино и изгубили неку за вас подношљиву (предвиђену) суму, онда је то друштвено прихватљиво коцкање. Саставни део друштвене прихватљивости коцкања је и обезбеђивање свих техничких услова и одговарајућих правила за одговорно приређивање игара на срећу. Сматра се да од оних који коцкају, 85 до 90 одсто спадају у групу друштвено прихватљивих.

Ризично коцкајудо десет одсто оних који се коцкају. Ризично коцкање није болест, али ту већ постоји ризик од појаве штете (коцкање престаје бити игра). По дефиницији, ризично коцкају млађи од 18 година, али и они који коцкају под дејством алкохола, дроге итд. Управо због ризика који собом носи адолесценција, законом је забрањено млађима од 18 година приступ коцкарницама и кладионицама.

Америчка класификација ДСМ-4, дефинише 10 критеријума за дијагностиковање патолошког коцкања. Можемо рећи да је неко патолошки коцкар (зависник од коцке) ако има најмање пет критеријума. Ако има мање од четири критеријума, онда он спада у групу проблематичних коцкара. Ови проблематични коцкари обично имају великих невоља с новцем. Али иду на посао, одржавају брак и породицу, мада је све то на граници, а кад се граница пређе, онда постају патолошки коцкари.

Назив ,,зависник од коцке” треба званично да уђе у стручну терминологију од ове године (с новом ДСМ-5 класификацијом), тако да ће патолошко коцкање које се сада класификује као поремећај импулса постати прва нехемијска болест зависности то јест зависност од понашања. Овој групи болести врло брзо придружиће се и зависност од интернета. Иначе, неки од 10 критеријума које помињу Американци су: стална потреба за повећањем улога или повећање времена проведеног на коцкању уз занемаривање других активности, затим „јурење губитка”, губитак контроле над коцкањем, нервоза при покушају да се престане са коцкањем, лагање чланова породице о дуговима…

Патолошких коцкара има између 0,1 и 1 одсто опште пунолетне популације. У земљама попут Немачке и Аустрије, које имају механизме за адекватно праћење распрострањености проблема, тај проценат се усталио на 0,5 одсто. По овој аналогији, у случају Србије значило би да имамо око 25.000 коцкара – зависника.

Међутим, патолошки коцкар се не постаје одједном. Мушкарцу је потребно у просеку осам година коцкања, женама од три до пет. Mушкарци почињу да се коцкају у адолесценцији, а жене нешто касније. Још је велики Фројд сматрао да је зависност од коцке вид аутодеструктивног понашања који је условљен проблемом на релацији син–отац, и ја сесвакодневно у раду са пацијентима уверавам да има истине у томе.

Не смемо занемарити ни магијски део проблема заснован на омнипотенцији (свемоћи): коцкар има жељу да докаже да може да предвиђа исход игре.

Когнитивна теорија се заснива на хипотези да људе у коцку води потреба за новцем.Многи патолошки коцкари су интелигентни људи који су развили читаветеорије о томе како доћи до добитка. Мени долазе пацијенти са свескама пуним комбинација, и наизглед логичним системима који „не могу да оману”. Они имају фикс идеју да су „јачи од коцке”. То није сумануто, то је само прецењена идеја да могу да победе систем. Током лечења које траје две године то уверење је јако тешко променити.

Психијатар, шеф Дневне болнице за болести зависности Института за ментално здравље, Београд

Сутра: У зачараном кругу јурења губитка