Није било непријатно

На две станице иза Раље, на крагујевачком путу, била је последња станица 408. Сишао сам и почео да дижем палац кад год би прошао који ауто.После краћег времена заустави се један новији који је возио млађи човек. Ушавши, захвалио сам му што ме је примио и упитао га дали је стао због капе коју носим на глави? Одговорио је:

„Не, кече тек сад видим, а стао сам јер сам видео старог човека па да помогнем.”

Пошто сам осетио да нисам „прочитан” као Албанац, објаснио сам му да са кечетом путујемда бих тестирао обичне људе шта мисле о Албанцима. Путовао је до Младеновца.Из разговора сам сазнао да је, гле чуда, са Косова, из околине Суве Реке.

Његови родитељи су избегли 1999. са њим, тада је имао 13 година, и са ћерком (10 година). Сада се бави урбаним алпинизмом(они што се веру по високим зградама на сајлама), добро зарађује, његови родитељи су направили кућу у околини Раље, отац повремено ради, мајка је домаћица, млађа сестра студирамедицину у Београду.

У срдачном разговору већ смо ушли у Младеновац и на семафору где се одваја пут за Тополу, Аранђеловац, Крагујевац,лепо смо се растали.

Није прошло ни неколико минута а на мој подигнути палац стаде такође новији ауто,БГ регистрације, за чијим је воланом био мало старији човек од оног младића из претходног аута. Захваливши му што је стао и њега сам питао дали је то учинио збогкапе коју носим.Он је нато одговорио:

„Приметио сам капу, али сам стао јер сам оценио да сте позитивна особа.”

И њему сам објаснио зашто путујем „под кечетом” и како сам путовао од Београдадо Младеновца, да више волим да путујем него да са својим вршњацима причам оболестима које долазе с годинама, да сам, хвала богу, здрав и да се бавим јогом.То га је мало откравило па је почео да прича о себи. Сазнао сам да путује службеноу Аранђеловац, у „Књаз Милош”, да има приватну фирму, да је завршио геологију, да бушењем терена налази воду, да је учествовао у два рата а да није морао.Сазнао сам да је један од његових „ратова”, гле опет чуда, био у околини Бујановца, мог родног места. Набројао ми је многа села на потезу од Врања до Прешева где је провео три месеца, скоро под ведрим небом.И док удариш дланом о длан, већ смо били пред „Књазом Милошем”, фабриком воде.Растали смо се готово пријатељски. Предлагао је да сачекам да се он у фабрици распита дал’ неко иде према Крагујевцу па да ме повезе. Најљубазније сам му захвалио на вожњи до тог места и рекао да ја имам времена напретек и да ми ништа није тешко.

Поново подигнут палац. Прођоше неколико аутомобила, камиона, кад одједном стаде аутобус, иако на њега нисам дизао палац. Отворише се задња врата. Да им не бих „дао корпу”, уђем, кад тамо ме већ чека кондуктер са блокчетом карата. „Докле”, пита ме, а ја њему:„Јел’ може мало џабе”? „Не може џабе ни код бабе”, одговара он такође шеретски.„Куда иде овај аутобус?” питам, а он одговара: „Крагујевац”.

Пошто ми се није свиђала цена до Крагујевца, платио сам 90 динара до Тополе.

На путу, изнад аутобуске станице Топола, поред бензинске пумпе, чекао сам дуго с подигнутим палцем. Пошто су ме заболела леђа од стајања, решио сам да наставим пешкеподижући палац кад би пролазио неки ауто. Топола је остала иза мене. Пут је почео да се спушта низбрдо. Престале су куће и почињала поља. Кад је пут почео да се пење узбрдо приметио сам знак који је показивао да се десно налази Божурња. Баш на том делу пута заустави се на мој палац камион двотонац предузећа „Јеловица” из Крагујевца.Млађи возач, пуца од здравља. На моје објашњење зашто путујем под кечетом,одговара:

„Стао сам јер је лакше возити уз разговор, макар и са Албанцем, а колико видим и нисте тај за кога се издајете.”

У току вожње до Крагујевца, скоро до пред зграду у којој живи моја сестра, сазнао сам да има 44године, да ради као возач у фабрици грађевинске столарије „Јеловица”, да у својој кући,коју још завршава, живи са женом и троје деце, да слободно време проводи у селу поред Крагујевца помажући родитељима око това бикова.Највише до десет бикова у турнусу.Сазнао сам да је турнус око шест месеци, да остане боља зарада ако се има властита силажа, да би одгајали и више бикова кад би биле сигурније откупне цене.Растали смо се пожелевши добро здравље целој његовој породици, да заради што вишеи да заврши започету кућу.

Код сестре сам био пред вратима у 13.15сати. Из Београда сам кренуо у осам сати. Променио сам три аутобуса, два путничка аута и један камион. Потрошио 80 динара за бурек и 90 динара за бус од Аранђеловца до Тополе. Као Албанац („Шиптар”) нисам имао непријатности, ни у Београду, у јавном превозу и док сам чекао исти, ни у стопирању до Крагујевца.

Пензионер из Београда