Тамна страна хазарда

Док у транзициону кризу упада као у дубоко блато, човек, празних џепова и сломљених илузија, сања о алтернативним егзистенцијалним могућностима. То је део његовог сна о срећи. Истраживачи друштвеног живота и људских нарави доказују да је друштвена криза све ,,изместила“ и пореметила. Много тога је и подстакла и умножила. Ту су, свакако, нашле своје место и игре на срећу. Њима су се придружиле на хиљаде спортских кладионица. У ствари, све те форме активности у слободном времену припадају посебној реалности, која се понајвише ослања на човекове виртуелне потенцијале и његове склоности да буде пророк. То је стварност коју снажно запљускују нагон и ирационално. Тешко је, и због тога, поуздано успоставити узрочну везу између друштвене кризе и хазардних игара. Ипак, има разлога да се таква веза идентификује и да се у опсесивном упражњавању игара на срећу препознају последице које производе екстремно сиромаштво, неостварене жеље и стил тривијалног живљења. Из преовлађујуће колективне матрице и масовног играчког усмерења ка коцкању и клађењу може се наговестити преданост усуду као егзистенцијалној загонетки и човеку као метафизичком бићу. Опсесивни идеал је очаравајућа победа – главна премија! То је вид човековог непристајања да се приклони перцепцији неумитне безначајности и пролазности. А човек покушава да се поигра са усудом. Улази у то и поред сазнања да ће, коначно, морати да му се приклони. Увучен у изазове хазарда, где влада моћно ,,можда“ и, често, узалудна амбициозност, играч на срећу прихвата искушења која су надмоћнија од досадне свакодневице. Чини то и по цену да преузме улогу сталног губитника.

Игре на срећу готово подучавају како је могуће живети у свету надања. О дражима очекивања поуздано ће говорити једино они који могу рационално следити свој афективни доживљај. Очекивање има виталну драмску вредност. Изгледа да прави играч на срећу управо игра због драмске суштине очекивања. Они који у играма на срећу налазе само пороке и светогрђе, у свом морализаторском слепилу не виде где су суштински разлози за човекове недаће и немогућности његове самопотврде. Настале као противљење човековој активности и напору, ове игре се надовезују на стварност друштва које не оставља довољно простора за човекова прегнућа, за превазилажење кризе људске егзистенције. Поклоник игара на срећу осуђује се на ход по кружној линији. Он лакомислено пристаје на избор који обзнањује немогућност његове самопотврде у свету рационалне организованости. Такво опредељење ће га водити до једног новог осећања, узбудљивог и провокативног, с неизбежним игроказима ризика и случаја, којима се, нажалост, масовно приклањају дефаворизовани слојеви, најчешће губитнички.

Игре на срећу не би требало видети само као форму преданости усуду, нарочито у домену спортског клађења, где нису безначајна сазнања о протагонистима спортског такмичења. У настојању да се одбрани смисао ових игара требало би препознати човеков покушај да не пристане на робовање неслободном друштвеном обрасцу који га поништава. Можда је и од тога значајнија усмереност на логику рационалног резоновања и осмишљеног предвиђања. Доиста, у тежњи да се изазове судбина, вероватно има највише покушаја да се сивило свакодневља надиђе макар и узалудном надом или узалудним можда. Игре на срећу могу крунити и јаку вољу, а слабу сломити, нарочито тамо где људска моћ не жели да се суочи са светом – активно и стваралачки. Очигледно, психолошко дејство ових игара доводи до страсти која помера начин постојања до ирационалних прекорачења, до патологије и болести зависности. Поремећени рационални и цивилизацијски поредак може довести до душевних ломова, депресије и свеколиких поремећаја, нарочито незреле чељади и тинејџера. У томе већ има психологије губитничког живљења.

Критичари откривају опасности од тога што се игре хазарда претварају малтене у вид професије. „Ко од игре прави посао – тај не игра.“ Игра се, тако, усмерава на ловљење свога поклоника. Он је очас у њеној мрежи. Од „слободног“ избора, на који је као појединац наведен, само је корак до добровољне принуде. Он сматра да би му главни згодитак променио живот а притом заборавља да није лако изаћи на крај са хировитошћу случаја, ни са симулакрумом лажираних утакмица. Стога није довољно бити добар аналитичар спортске игре, већ и вешт опсерватор подземља у спорту и прљаве игре.

У сваком случају, неопходно је читаву област игара на срећу увести у легалне токове, тако да преливање средстава у државни буџет не би био разлог да им се гледа кроз прсте. Кад је то тако, заборавља се на погубност многоструких последица, посебно здравствених и моралних.

Културолог