Помирење, празници, тензије

Већ десетак година интензивно се прича о регионалној сарадњи и помирењу као предусловима не само европских интеграција већ и било какве истинске стабилности. За сваког добронамерног човека, то све само по себи не би смело да буде проблематично. С друге стране, то сигурно јесте једнострани карактер читавог процеса. На њега нас сваке године подсећа и обележавање 1. марта у муслиманско-хрватској федерацији као Дана независности БиХ.

Поменутог дана 1992. године одржан је референдум на коме су Хрвати и Муслимани одлучили да та бивша југословенска република прогласи независност. По југословенском уставу, сваки конститутивни народ имао је право на самоопредељење до отцепљења, а Срби су то били и генерално на нивоу СФРЈ, и у оквирима СР БиХ. Отуда, противно њиховој вољи нико није имао право да једнострано мења статус ове републике. Штавише, дан који се у делу БиХ слави као државни празник није само симбол негирања права Срба, већ и страшног злочина. Тада су муслимански екстремисти напали српске сватове испред православне цркве, те убили оца младожење. Одржавање референдума „прославили” су и ритуалним спаљивањем српске заставе.

Сада, не само што се тај дан, којим је БиХ гурнута у грађански рат, прославља као празник у муслиманско-хрватском делу суседне сложене државе, већ се од Републике Српске дрско захтева да он буде прихваћен као заједнички празник. И они који то захтевају добро знају да тако нешто није реално. Стога, јасно је да се ради о намерном гурању прста у око Србима у Босни и Херцеговини. Да ли се тако доприноси помирењу и сарадњи у БиХ и региону?

Неспорно је да неки кругови у БиХ и на Западу желе да изазову тензије западно од Дрине, како би то искористили да наметну нови уставни аранжман којим би БиХ била централизована. Такав план је осуђен на неуспех, јер српски народ у БиХ и лидер РС Милорад Додик, већ су демонстрирали способност да одлучно бране виталне националне интересе. Но, од нових турбуленција никоме неће бити добро. Сви у региону изгубили би драгоцено време за нужну економску и свеукупну друштвену обнову.

Да би до тога дошло, сви би морали да схвате да другима не треба да чине оно што не желе да се њима чини. Срби су, вероватно пре под притиском него својевољно, ту лекцију већ научили. Реторика и политички приступ Београда и Бањалуке драстично су се променили од деведесетих до данас. Можда су чак отишли и у другу крајност, па делују снисходљиво, док хрватска, муслиманска или албанска страна на КиМ-у, као да су умногоме остали замрзнути у временима када је Балкан горео. Такво њихово понашање Брисел и Вашингтон неретко одобравају. О томе сведочи отварање „капије” ЕУ за Хрватску, без демонстрирања њене истинске спремности да исправи бар део последица страхота почињених над Србима. У рангу с тим је и „амнестирање” бројних албанских злочина итд.

Све те једностраности су контрапродуктивне и за оне који мисле да им одговарају. Понижавањем једне стране и грубим негирањем њених интереса, неће се постићи трајно решење. Само се генеришу фрустрације које пре или касније могу да допринесу новим несрећама. То посебно треба имати у виду сада када се тражи некакво одрживо решење за Косово и Метохију, а и шире настоји изнаћи модел нормализације односа посвађаних народа.

Не само због себе већ и ради мира у региону, српска страна, односно њене владајуће структуре, морале би много енергичније да указују представницима ЕУ, УН, великих сила, али и држава региона – на експлозивни карактер који садрже једнострана решења.

У духу реченог, и обележавање 1. марта у делу БиХ јесте прилика да официјелна Србија упути поруку да треба славити мир и сарадњу а не несрећу.

Политички аналитичар