Недостаје нови Душко Радовић

Једна дечја књига успела је недавно да свргне с трона „Лагунине” листе „Топ 20” чак и бестселер над бестселерима „Педесет нијанси – сива”, еротски роман Е. Л. Џејмс.

„Миа и ја: Миа и вилењаци”Изабеле Мон изузетак је од правила да издања за најмлађе ретко доспевају у групу најчитанијих. Родитељи у Србији данас се углавном жале да њихови потомци нису љубитељи писане речи – не читају ни наслове из кућне библиотеке, а камоли да купују нове.

Рекло би се да за то и имају разлога – вишак је издања која немају никакве везе са животима данашњих малишана, а мањак нових, оригиналних аутора за децу који на занимљив начин обрађују савремене теме.

Правих писаца за децу код нас је мало – објашњава Анђелка Ружић, уредница издавачке куће „Креативни центар”, и додаје:

– Свакодневно добијамо рукописе, али међу њима ретко наилазимо на младе и талентоване писце који доносе нешто ново. Са друге стране, увек нас обрадују рукописи Владе Андрића, Јасминке Петровић, Весне Алексић и Дејана Алексића.

Стручна јавност верује да се многи аутори не труде довољно, јер је књижевност за најмлађе потцењена – стваралаштво за децу далеко је од приоритета културне политике. Књижевна критичарка Тијана Спасић примећује да се однос према литератури за најмлађе види и у немари издавача: књиге „Аги и Ема”, Игора Коларова, и „Софија у канџама смора”, о којима се она, иначе, врло похвално изражава, објављене су, по њеним речима, са словним грешкама, јер су „Народна књига” и „Ленто” очигледно „заборавили да их лекторишу”.

– То је показатељ сурвавања критеријума када је реч о третману културе за децу – сматра Спасићева.

Она, међутим, додаје да има и светлих примера:

–ИгорКоларов, ЈасминкаПетровић, ВладимирАндрић иУгљешаШајтинац стварају вредна књижевна дела која могу да стоје раме уз раме са књигама Душка Радовића, Јована Јовановића Змаја и других класика дечје књижевности.

Честа замерка најмлађих је да књижевност не прати њихова интересовања. Једно од њих су, судећи према листама најпопуларнијих наслова, цртани филмови.

– Необично је да дечја књига буде прва на топ листи, поготово ако се ту задржи више недеља, али популарност серијала „Миа и ја” не чуди – каже Мина Кебин, уредница у „Лагуни”.

Она објашњава да је објављивању ових превода претходио серијал истоименог цртаног филма који прате деца од предшколског узраста до нижих разреда основне школе.

– Радња смештена у бајковити свет, лепо ликовно и графички замишљен, са причама које имају моралну поруку припремила је терен романима. Успех серијала говори да деца желе да читају и да књига не мора да им буде страна, да су вољни да открију и писани свет маште ако им се на адекватан начин презентује.

Понекад пут до дечјег срца води преко цртаћа. На домаћем тржишту доста је и превода прича о Дизнијевимјунацима. У другим случајевима тражи се оригиналност, па и храброст аутора да покрене извесне теме. Позната је прича о Астрид Линдгрен, која није одустајала од „Пипи дуге чарапе”, иако су је издавачи одбијали уз објашњење да њена књига подстиче децу на непослушност. Књига је на крају преведена на бројне светске језике. Коначно, постала је синоним за дечју књижевност.

Да деца добро реагују када им се неко на прави начин приближи потврђује и ауторка Јасминка Петровић, коју критичари углавном хвале што се није либила да руши табуе у дечјој књижевности, односно обради тема као што су секс, насиље и рат.

– Ми треба да пратимо њих, а не они нас. Деци су књиге досадне јер не следе њихова интересовања. Наравно да им не треба повлађивати по сваку цену; вредности као што су пријатељство и доброта морају да се истакну, али важно је да писац пише о темама које су блиске младима, језиком који им је близак – каже Јасминка Петровић.

Када је завршавала књигу „Ово је најстрашнији дан у мом животу”, Јасминка Петровић је рукопис прво послала најстрожем жирију – деци. Критика је била неувијена: „ти нигде у књизи не спомињеш мобилни телефон”. Ауторка је схватила да описана стварност није била стварност публике.

– Радње многих књига одвијају се на селу код баке која је повијена марамом и држи дуње на орману. То данас ретко где постоји.

Јасминка Петровић се слаже да однос према дечјој књижевности није најбољи, али и сматра да писци сами морају нешто да ураде уместо што чекају да друштво почне да вреднује њихов рад. Зато је са организаторима „Крокодила” покренула дечју верзију овог књижевног фестивала и у априлу ће бити приређен први.

– Тако ћемо најмлађима понудити још нешто и дати им избор – уместо да се само бунимо што деца не читају.

----------------------------------------------------------------

Младе упознају са великанима литературе

Дечји „Крокодокодил” је најављен за 19. април у Дечјем културном центру „Мајдан”. Организатори напомињу да је намењен школарцима од трећег до шестог разреда. На једном предавању Јасминка Петровић и Боб Живковић ће осветлити однос између дечјег писца и илустратора, док ће радионице представити велика имена литературе за малишане: Душка Радовића, Астрид Линдгрен, Јохану Шпири, ауторку „Хајди” и италијанског писца Ђанија Родарија.