Србија разговара: Има ли пара за ЦЕРН

Иако држава тврди да наше чланство у Европској организацији за нуклеарна истраживања није доведено у питање, јер ће чланарина за ЦЕРН бити плаћена, додатни проблем је настао за 25 српских научника који тамо раде, а од државе не добијају средства за путовања, смештај нити за трошкове експеримената.

О томе како је било могуће да за најумније главе Србије није предвиђен новац у буџету, разговарали смо с професором др Радивојем Митровићем, државним секретаром у Министарству просвете, науке и технолошког развоја, и професором др Петром Аџићем, физичарем, шефом тима наших научника у ЦЕРН-у.

Митровић: Паре су предвиђене, питање је мере. Од прихода у буџету треба да распоредимо новац на све области науке, од археологије и астрономије до шумарства. Чињеница је да се за науку недовољно издваја. Уговор о придруженом чланству Србије у ЦЕРН-у потписан је почетком прошле године, за који је буџет усвојен у децембру 2011. Данас говоримо о последицама буџета с краја 2012, који је више него рестриктиван, посебно када су наука и образовање у питању. Упркос томе у првој половини године уплатили смо половину чланарине, а у другој половини године још десет одсто. Увек смо имали научнике у ЦЕРН-у, а они су увек заузимали високо место. Чак и у време санкција наши људи су остајали у ЦЕРН-у, додуше не под нашом заставом…

Аџић: Међу тим људима сам ја, у ЦЕРН-у сам од 1981. године.

Политика: Колико је остало да се уплати?

Митровић: Уплаћено је 60 одсто, остало је 40 процената, а мислим да су се стекли услови за измирење те обавезе. Други део проблема је чињеница да за финансирање путовања и боравка наших научника тамо није било довољно новца. Наредних недеља покушаћемо да то решимо. Идеја је да за чланарину не дајемо новац него производе и услуге. Имамо лепезу решења.

Аџић: То је претпоставка, није то још реално. Проверићемо и знаћемо за неколико недеља да ли то може. Нисмо сигурни, проучићемо уговор. Тачно је да се тако некада радило.

Митровић: Било би то вишеструко корисно: форсирали бисмо домаћу производњу, извозили робу најреспектабилнијој научној инсталацији. Рецимо „Лола корпорација” је 1998. испоручила компоненте за ту инсталацију, „Застава алати” су за њих урадили челичне дискове, хидрауличне џекове...

Аџић: Учешћем у нашим пројектима, и пре него што је Србија ушла у ЦЕРН, омогућили смо нашим компанијама да преко нас добију посао. Две су то добро искористиле. Огромно образовање које стичемо тамо доносимо у наше матичне куће. Наши млади људи посећују најцењеније ЦЕРН-ове школе. Као физичари који смо више деценија тамо омогућили смо нашим самопрегорним радом уз минимална средстава да држава стекне право да аплицира и формално уђе у ЦЕРН. До сад смо, као што знате, радили под заставама других држава – Грчке, Америке, Швајцарске… Уласком Србије у ЦЕРН, фондови које смо користили су нестали. Немамо право на њих. Подразумева се да држава која је ушла у ЦЕРН подржава своје истраживаче. То смо чекали, нисмо дочекали, а верујемо да хоћемо јер не верујемо да не постоји добра воља.

Политика: Колико је у ЦЕРН-у наших научника и како се сналазите?

Аџић: Тридесетак. Сналазимо се са страним парама из буџета који су већ исцрпљени. Имамо неколико колега који су стално или повремено плаћени у ЦЕРН-у. Они тамо морају да наставе да раде, не смеју да прекину. Ми који долазимо и одлазимо повремено, за које нема пара, обуставили смо рад од првог јануара. Седимо овде. Све је сведено на електронску пошту и конференције посредством видео-линкова.

Политика: Колико пута годишње одлазите у ЦЕРН?

Аџић: Четири до шест пута, то су кратки боравци од недељу дана до две недеље. Проблем је што ми као и свака истраживачка група, а има око 180 институција из 40 држава света, морамо да се покоравамо одређеним правилима самог експеримента. У току године имамо одређен број послова, такозвани сервисни рад, који морамо да испунимо. По истраживачу, то је око три месеца. Не питају да ли ће нам држава платити. Како да испуним ту норму? Никако. Прошле године сам пребацио на ову годину, за ову годину ћу пребацити на следећу – неће доћи до искључења, јер стално са мном разговарају, а ја кукам и молим. Ако се направи изузетак с једном државом, одмах то и друге траже. Проблем са чланством није акутан за нас научнике – јесте за државу.

Политика: Које је решење по вашем мишљењу?

Аџић: Сви који радимо у ЦЕРН-у сматрамо да је од почетка неправедно прихваћено да ресорно министарство плаћа чланарину. То је државна обавеза, плаћа се из државних каса, односно буџета Министарства спољних послова. Министарство просвете и науке тако би се растеретило трошкова, а нестало би уврежено мишљење „да држава плаћа чланарину због неких физичара”. Нама то не треба, од тог новца не видимо ништа. Важно је да се чланарина плати јер је чланство у ЦЕРН-у предворје Европске уније. У току пет година, колико траје придружено чланство, ЦЕРН-ов савет, највише тело, оцењиваће економско понашање и рад Србије и уколико буду незадовољавајући неће изгласати перманентно чланство.

Митровић: За овај разговор припремио сам извештај о финансирању ЦЕРН-а: у 2005. уплаћено је 1.900.000 динара, у 2006. – девет милиона, у 2007. није уплаћено ништа, у 2008. – 10 милиона динара, само за „Атлас” у 2009. уплаћено је четири милиона, у 2010. године 8,5 милиона динара, а у 2011. – 12,6 милиона. За 2012. уплаћено је 64 милиона динара, значи пет и по пута више него у 2011.

Аџић: Немојте, Радивоје, људи ће погрешно схватити. То није наш новац, од тога ми ништа не видимо, све иде у буџет експеримента. Реално, то је кап у мору. Али, то су могућности државе. Чланарина коју дугујемо за 2012. постаје опасна због 2013. Нама физичарима ће бити исто. Постојали смо и радили и пре уласка државе у ЦЕРН и сада тамо радимо.

Митровић: Сад би „Политика” могла да пита да ли држава има решење.

Политика: Не само решење. Да ли су Србији потребни њени научници у ЦЕРН-у?

Митровић: Ех, сад...

Аџић: Радивоје, не свиђа вам се питање?

Митровић: Ви научници стално питате колико држава чини за вас, а ја у име државе питам колико сте ви у стању да учините за државу. Ево, пали смо на испиту, немамо лабораторије за испитивање најбаналнијих ствари, попут млека. То је ствар научника, а не да деле лекције преко новина.

Аџић: Ево шта научници могу да ураде за државу: отворили смо врата за државу у институцији које је најидеалније место за примену најновијих и најбољих технологија. Не говорим само о физици, већ о свим врстама инжењерства, информатици, биомедицини, то је све на врхунском нивоу и држава мора ту да види интерес.

Политика: Како бирате ко ће да иде у ЦЕРН?

Аџић: Као ментори бирамо најуспешније сараднике и асистенте. Имамо Комисију за сарадњу с ЦЕРН- ом, коју водим већ 10 година, која утврђује ко је довољно квалитетан да ради у ЦЕРН-у. Међутим, у ЦЕРН-у се појављују неке колеге којима је Министарство спорадично давало новац, а њихов рад није највишег квалитета и обима. Јесте интерес Србије да тамо буде што више људи, али не може баш свако да ради у ЦЕРН-у. Деценијама смо градили наш имиџ и зато Министарство мора нас као најмеродавније да пита око избора људи.

Митровић: У Министарство нам стижу имејлови људи који су се, захваљујући личним познанствима, укључили у рад ЦЕРН-а, они сматрају да је ова комисија привилегована и мислим да би ваљало организовати неку врсту панела. Било би добро да се укључе и друге струке, посебно друштвене, као и да и други универзитети сагледају своје могућности и такође се ангажују.

Политика: Да се вратимо – да ли држава има решење?

Митровић: Најбоље би било да се чланарине воде у Министарству спољних послова, да се о томе старају дипломатска представништва, да то водимо као међународно преузету обавезу, а да овај други део иде преко ресорног министарства.

Ова година ће бити проблем, али ћемо га решити. За 2014. годину наша концепција је следећа: проценат издвајања Србије за науку је био донедавно 0,27 од БДП-а…

Аџић: Најмањи у Европи, ако не рачунамо Албанију.

Митровић: Да.У Стратегији научног и технолошког развоја је записано да до 2015. треба да нарасте до један одсто. Ако бисмо се акционим плановима, који ће ускоро ићи на Владу, изборили за опредељење владе да се у 2014. години издвајање за науку значајније повећа, решили би проблем учешћа наших научника у ЦЕРН-у, набавке научностручне литературе , учешће наших научника на релевантним скуповима у иностранству, решили би питање штампања једног броја монографија, јер и ту има претеривања, постдокторског усавршавања младих научника, јер је и то проблем… Ја знам да овакав мој приступ може да наиђе на противљење синдиката, јер не говорим о зарадама, али и ми који се бавимо науком морамо да поделимо судбину и тешкоће свих грађана. Морамо у наредним недељама створити јавно мњење, а ту је велика улога и вас медија, да је ово од животног значаја за Србију јер се огроман сет проблема решава минималним повећањем процента у буџету, то заиста нису велика средства.

Политика: Шта ће до тада да раде научници којима је сада потребна помоћ?

Митровић: Није Србија једина држава која има ту врсту тешкоће, треба и то рећи. У сваком случају, наредних дана и недеља ћемо трагати за решењима и сигуран сам да ће тим решењем бити задовољни и научници и држава и порески обвезници.