Генералштаб – cрпски Акропољ

Расправа и двоумица о бомбардованом здању Генералштаба достиже врхунац, у најмању руку се ближи крају кад треба одлучити о његовој судбини. Једни су за то да се руине сруше и подигне здање за другачије сврхе, а други да се Генералштаб обнови према сачуваном пројекту.

Пре неки дан су се огласили и „Српски архитекти”. Они су сложни: предлажу да се зграда обнови и тако сачува дело великог архитекте Николе Добровића.

Против сам олаког нестајања споменика који је имао ознаку ,,под заштитом државе”. Али сећање на Николу Добровића може да се сачува „за вјеке вјеков” и ако бомбардовану зграду оставимо као меморијал, мементо на незаконито бомбардовање Београда и Србије!

Нека врста српског Акропоља – храма богињи Атини који Грци нису обнављали већ оставили да трајно опомиње на безумље Херострата.

Ми смо обавезни да чувамо сећање на незаконито и некажњено понашање Америке и великих западних сила које чине језгро НАТО-а. Генерације које су рођене после тог догађаја треба да знају да је 1999. НАТО славио 50 година од оснивања, па су уприличили мало „шенлучења”, са бацањем касетних и „паметних”, вођених пројектила по цивилним циљевима и цивилима који су имали несрећу да се затекну на месту које су пилоти НАТО имали у својим џи-пи-ес програмима.

Пред зградом би стајала велика ливена метална табла са кратким текстом, причом како је НАТО, без сагласности и налога Савета безбедности УН, под командом Веслија Кларка, за 78 дана, у 100.000 (!) налета авијације истресао на Београд, Србију и Црну Гору више од 200.000 тона разних пројектила, а међу њима и велики број касетних бомби и бомби са осиромашеним уранијумом.

Ове податке сам добио од Мирослава Лазанског, новинара ,,Политике”, великог зналца војних питања и догађаја. У тој кампањи, каже Лазански, погинуло је 1.700 војника, подофицира и официра и 700 цивила!

Поново сам ставио знак узвика јер су недужни цивили постали мета најмодерније ратне технике која је, као на полигону, испробавана над Србијом више од два месеца. Порушене су многе привредне и стамбене зграде.

Посебно срамно је било бомбардовање зграде РТБ-а, у којој је 16 недужних техничара, цивила, изгубило животе. Кампања НАТО-а нанела је Србији штету која се цени на 18 милијарди долара...

У причу на табли не би могли да стану ,,детаљи” попут оног да је на Ускрс 1999. године, у по бела дана, при великој видљивости ескадрила авиона НАТО бомбардовала Варварински мост преко Мораве.

Са мале висине немачки пилоти су добро видели цивиле на мосту, а међу њима је била и једна петнаестогодишња девојчица. Касније смо дознали њено име: Сања Миленковић. Њеном погибијом Србија је претрпела велики губитак јер Сања је већ стекла углед као изузетно талентована ученица Математичке гимназије.

Немачки војни суд у Кобленцу се прописно обрукао: одбио је да суди пилотима своје земље због кршења ратних обичаја и правила и напада на недужне цивиле! Огласио се да је „ненадлежан”.
У причу на табли не би стао ни податак да је трогодишња Милица из Батајнице, док је у купатилу седела на ноши, убијена током ноћног бомбардовања...

„Генералштаб” је већ, на неки начин, уцртан на туристичкој мапи Београда. Водичи у аутобусима туристима, кад пролазе Кнез Милошевом улицом, објашњавају ко је унаказио лепу зграду, у срцу Београда. Док водич прича вожња је успорена, а забезекнути странци ваде фотоапарате и мобилне телефоне и снимају...

Напад НАТО-а на Србију текао је уз шифровани назив ,,Милосрдни анђео”. То је нечувено ругање, без стида и осећаја гриже савести, хришћанској анђеоској чистоти и невиности.

Његова светост, мудри, покојни патријарх српски Павле је опомињао: ,,Морамо да праштамо али не смемо да заборавимо”. Споменик злочину и незаборав је наше право и обавеза према историји и невиним жртвама али и једина казна која стиже, за овај ратни ,,подвиг” вероватно одликованих али некажњених злочинаца.

Новинар