Пред судом јавности

ЕКСКЛУЗИВНО

Легендарни холивудски редитељ, глумац и продуцент Сидни Полак (1934), аутор филмова "Проклети посед", "Коње убијају зар не", "Џеремаја Џонсон", "Девојка коју сам волео", "Три Кондорова дана", "Тутси", "Моја Африка", "Преводилац"..., на предстојећем 60. Канском фестивалу одржаће своју Мастер класу, као гост и учесник јубилеја.

Полак који је увек био заокупљен ослушкивањем духа времена, интелектуалаца и средње класе, обдарен да свој редитељски проседе вешто подреди глумцима које је откривао и лансирао (Роберт Редфорд, Барбара Стрејсенд, Џејн Фонда, Феј Данавеј...), поново је изненадио гледаоце снимивши и први документарни филм у својој позамашној филмској каријери (почела 1965. филмом "Танка нит"). У 83-минутном филму "Кроки Френка Герија" понудио је интелигентну, луцидну, духовиту и нежну скицу за портрет архитекте, једног од водећих у свету (Гери је рођен 1929, заговорник је скулпуралности у архитектури, аутор Гугенхајмовог музеја у Билбаоу, Концертног хола Волта Дизнија у Лос Анђелесу...), откривши пријатељство које двојица уметника деле и дивљење према великом делу и раду...

"Кроки Френка Герија", иако Ваш први документарац, може се чак сматрати и комедијом?

То што је Френк Гери и мој добар дугогодишњи пријатељ није главни разлог за настанак овог, и оваквог филма. Имам ја још много славних пријатеља – глумаца, музичара, продуцената, па нисам о њима снимао филмове. Геријев рад фасцинира, а ја радим за себе. У филму има много хумора јер то прија и њему и мени, а и неопходно је да филм буде забаван и блискији што већем броју гледалаца. Документарац о архитектури сигурно није нешто због чега би гледалац узвикивао: "О, једва чекам да видим овај филм о архитектури и архитектама!".

Шта су рекли у Холивуду када су чули да га снимате?

Ништа, јер нису ни знали шта радим. Сада, наравно, сви знају јер је филм био на фестивалима у Торонту, Кану, изашле су одличне критике у "Тајм магазину" у "Њујорк Тајмсу". Био је то један од начина да потрошим време. И, заиста сам га потрошио, радио сам на пројекту пет година, али само по два викенда годишње. Нисмо имали никакве рокове, нисмо журили, једноставно смо снимали, уживали и смејали се. Гери има одличан смисао за хумор, чак и у архитектури. Његове зграде су често духовите.

Да ли је камера омогућила да будете личнији него што бисте, иначе, били у уобичајеној пријатељској конверзацији?

То је интересантно питање. Мислим да су питања која сам му постављао "кроз камеру" од оне исте врсте која бих му постављао док негде пијемо пиће или на каквој забави. Ни у приватним сусретима га нисам запиткивао да ли је био ожењен, зашто је променио име па је од Ефраима Голдберга постао Френк Гери. Одавно смо један у другом препознали исту врсту хорора бивствовања у професијама о којима се увек јавно суди. Исту судбину да после сваког новог дела свет суди о томе да ли си тупан или геније или си нешто између, ту константну позицију живота у некој врсти стрепње.

Чини се да сте овим филмом желели и да укажете на паралеле између филмског стваралаштва и архитектуре. Но, шта је са главном разликом: лош филм брзо нестане, а лоша зграда остаје заувек?

Новинари ме увек запиткују о разлозима настанка овог филма и онда се ја трудим да у одговорима будем што занимљивији, и измишљам сличности између филма и архитектуре. Многе ствари су на свету сличне; свака естетика у основи има сличности па неко може рећи и да је филм веома архитектурална уметничка форма зато што је изграђена од многих дисциплина. Може се рећи и да је архитектура синематична уметничка форма, зато што је визуелна и мора да сарађује са светлом. У оба случаја постоји нека врста идеализовања естетских идеја које онда морају да буду реализоване уз помоћ веома ригидних дисциплина. Могу да пронађем много сличности, али ви сте управо рекли главну разлику – зграда остаје заувек.

Заувек остају и Ваши филмови?

Али, они нису стално пред очима људи. Они су у филмотекама, на дисковима, парчићима целулоида, али вас не подсећају стално као што вас подсећа зграда поред које стално пролазите.

Да ли сте "у контакту" са својим филмовима?

Јесам, јер ми их стално неко тражи за фестивале, ретроспективе, потребни су ми и инсерти за предавања која држим на колеџима. Такође, све своје филмове имам и на полицама...

Иза овог филма не стоји никакав велики холивудски студио те сте сигурно имали и право на финални рез?

Никада нисам имао проблем са финалним резом. То је мит. Студио не воли да отима филм од аутора. Последње што желе да учине јесте то да ти исеку филм. Они ће наравно учинити све да то редитељ уради сам јер су га за то, уосталом, и платили. Морам да кажем да од првог филма који сам снимио нико други на њега није ставио прсте. Можда и зато што сам још од 1973. и филма "Девојка коју сам волео", уговором имао загарантовано право на финални рез. Међутим, мој уговор је подразумевао и то да филм не може бити дужи од два сата и 10 минута. Пробијало сам током каријере те дужине али нисам због тога имао проблема. Да их је било, продуценти су се могли легално позвати на тачку из мог уговора.

Шта подразумевате под дужином филма?

Сви су филмови предуги, нарочито моји. Никада до сада нисам ни снимио, нити гледао филм који није предуг.

Последњих година неколико филмова са јаким политичким темама стигло је, углавном, од истих аутора и продуцената као што су Џорџ Клуни и Стивен Содерберг, односно од генерације која је одрастала уз Ваш филм "Три Кондорова дана"? Почаст Вама?

Радио сам са Џорџом Клунијем као колега глумац у филму "Мајкл Клејтон" који сам и продуцирао. У паузама снимања Клуни ми је "рецитовао" серијал дијалога из "Три Кондорова дана", и то је чинио боље него што их се ја сећам.

Са глумцима сарађујете и као редитељ и продуцент и као њихов глумачки колега, али како их за сарадњу бирате?

Облик приче диктира избор глумца. Тако је било још од времена сарадње са Робертом Редфордом, а и у мом последњем филму "Преводилац". Прво сам добро ишчистио сценарио, ушао у свет УН и њихових преводилаца и тек онда дошао до Никол Кидман и Шона Пена.

--------------------------------------------------------------------------

Политички филм може да буде и замка

Ви сте почињали у време када су аутори желели да раде нешто што ће дотаћи политички систем у САД. Да ли мислите да је сада такво време поново дошло?

Не знам да ли је генерално сада боље време, али јесте за политички филм, јер се сада испитује Ирак, глобално загревање и много тога што се дешава са деликатним и рањивим америчким односима са остатком света. Падом Берлинског зида одједном је нестала нека врста лудог еквилибријума који је владао током хладног рата, контрола великих сила. Мали период мира и стабилности уследио је само 3-4 године после тог догађаја, а онда је поново почело. У међувремену, довољно су порасли многи други моћници, догодила се енергетска криза која је радикално променила политички спектар. Земље за које никада не бисте то ни помислили освојиле су глобалну моћ јер поседују енергију. Међутим, политички филм може да буде и замка, јер је често и пропаганда. Најбоља уметност у филму догађа се изван смишљеног приповедања и политичког "предавања".