Здравствено или политичко питање

Пре него што су наука и струка уопште дошле до речи, све политичке странке већ су рекле своје. Као што је то код нас уобичајено, то што су странке рекле није засновано на науци и на струци.

Ако се мало проуче подаци из литературе о до сада познатим последицама тровања афлатоксином, долази се до закључка да нема места никаквој паници. Ствари треба препустити науци и струци да нађу најбоља решења за проблем који је извикан.

Тачно је да је Међународна агенција за истраживање рака (IARC) 1988. године ставила афлатоксин Б1 (директни производ плесни Aspergillus flavus) на листу канцерогених супстанци, као могући канцероген за јетру.

Познато је да је Заједнички FAO/WHO експертски комитет за адитиве у храни (JECFA), који су основали FAO (Организација за храну и пољопривреду ОУН) и Светска здравствена организација (WHO), још давне 1956. године, утврдио да „ризик од посебних излагања афлатоксинима је тешко проценити и предвидети... Остају отворена многа питања о утицају афлатоксина на канцер код људи и о томе колико хепатитис Б и хепатитис Ц и други чиниоци мењају утицај афлатоксина...

Исти експертски комитет (JECFA) у свом извештају за 2001. годину пише да „нема расположивих студија о вези између уношења кроз храну афлатоксина М1 и ризика од канцера јетре”.

Зна се и да је Европска агенција за безбедност хране (EFSA) 2007. године, преко свог експертског комитета (CONTAM) предложила промену (повећање) дозвољеног садржаја афлатоксина у бадемима, лешницима и пистаћима са 4 мг/кг на 8–10 мг/кг јер „имају безначајне утицаје кроз процењени унос кроз храну на ризик од канцера”.

У студији (1999) наведеног експертског комитета (JECFA) могу да се нађу подаци о ризику од канцера услед уношења афлатоксина кроз храну за два крајња случаја. Познато је да хепатитис Б (око 300 милиона људи у свету је заражено овим вирусом) и хепатитис Ц (око 100 милиона људи у свету) изазивају канцер јетре. Код популације с малим уделом заражених вирусима хепатитиса (око један одсто популације), уз исхрану по европским нормама за афлатоксин Б1 (који је десет пута канцерогенији од афлатоксина М1, којег има у млеку), са садржајем афлатоксина Б1 до 20 мг/кг, процењени ризик од канцера је 0,0041 канцер на 100.000 становника. Ако би се прописом садржај афлатоксина Б1 у храни преполовио, то јест смањио са 20 мг/кг на 10 мг/кг, ризик од канцера би се смањио на 0,0039 канцера на 100.000 становника. Другим речима, то би значило смањење ризика од канцера услед употребе афлатоксина Б1 од два канцера на милијарду становника, што је испод граница статистичке грешке.

У новијој студији (2001) истог експертског комитета (JECFA), наводи се да ако се дозвољена концентрација афлатоксина М1 у млеку повећа десет пута (са европских 0,05 мг/кг на америчких, руских, кинеских, сада и српских 0,5 мг/кг) повећани број канцера јетре износи 0,0029 канцера на 100.000 становника (или 29 на једну милијарду становника). Због тог безначајног утицаја, за смањење ризика од канцера јетре треба дати предност смањењу хепатитиса Б вакцинацијом и хепатитиса Ц.

Зна се и да је Кофи Анан, тадашњи генерални секретар УН, 2001. године у Бриселу на Конференцији о неразвијеним земљама рекао: „У студији Светске банке израчунато је да ЕУ регулатива о афлатоксинима кошта Африку 670 милиона долара сваке године кроз извоз житарица, сушеног воћа и ораха. И шта они тиме постижу? Можда спасавају живот једног грађанина ЕУ сваке две године... Сигурно је да мора да се нађе много разумнија равнотежа.”

Из изложених података до којих се дошло дугогодишњим научним истраживањима, јасно је да афлатоксин није здравствени проблем. То је, пре свега и изнад свега, економски и политички проблем. Развијене европске земље, доношењем престрогих прописа, који нису засновани на резултатима научних сазнања, хоће да господаре тржиштем хране. Будући да као чланице Светске трговинске организације не могу да поставе царинске баријере на увоз хране из неразвијених земаља, а улажу огромне паре за дотације у пољопривреди, пооштравање прописа о храни, и без заснованости на научним сазнањима, најлакши је начин да се постигне циљ.

Безразложном паником Србији је нанета велика штета, посебно појединим одгајивачима крава. Само због стицања јефтиних политичких поена. Крајње је време да се схвати да о свему не сме да се прича само из главе. Понешто мора да са прочита и научи, пре него што се каже. Или, да се послужим речима сатиричара: „Пре отварања уста, укључите мозак!”

Hаучни саветник, Институт за општу и физичку хемију